Divan dan za umiranje

| 24. децембар 2013. | 4 Comments

Sunce je već upržilo jutro.  Marko se proteže, ubacuje levu nogu u papuču, pa onda desnu. Tromo se gega do prozora i prstima skida prašinu sa simsa, dok nalakćen posmatra Brankov most. Njegova današnja destinacija. Ume on da otputuje i kada ne napravi nijedan korak. Ta putovanja su mu najdraža, kad mislima optrči oko globusa,  uživi se u ulogu moćnog frajera koji je ludo hrabar ili i hrabar i lud, dok je u stvarnosti nesigurni seronja  i nesposobni Edipovac koji živi s majkom. Tako mu je bar rekla poslednja devojka, od tada prebačena  na spisak bivših.

Da, lep dan za umiranje – promrmlja u sebi,  želeći da zacementira svoju odluku. Svoj najnoviji projekat. Rešio je još u sredu da se za vikend ubije. Ako bude lepo vreme. Neće da deranžira one što budu vadili njegovo mokro naduveno telo, da još i kisnu. Ubiće se kad bude lep, sunčan dan. A jebi ga, ovo proleće nikad usranije i gore. Kiša ne jenjava.

Ta misao o samoubistvu već duže vreme mu je tumarala po glavi, ali kao i svakoj dobroj ideji, trebalo joj je vremena da se razvije i sazri. Taman je iskoristio vlažne, slinave dane, k’o poručene za depresivne epizode, da dobro razmisli o svemu. Nalaktio se na otvoren prozor, udišući još svež i težak vazduh prestonice. Bio je neobično miran, ako se uzme u obzir njegova ideja za današnji provod.  Obukao je plavu duksericu, farmerke i nazuo nove patike. Ugasio je kompjuter, pljunuo kroz prozor ka ulici. “ Šta me ti gledaš“,  mrko je pogledao ka ikoni Svetog Nikole.  A gledao ga je prekorno, valjda želeći da apeluje na greh samoubistva. Bar se tako  Marku učinilo. Svejedno, za kaznu, ili iz bogobojažljivosti,  okrenuo je  ikonu ka zidu. Izašao je iz sobe,  ne osećajući potrebu da se okrene i još jednom baci pogled na stambenu personifikaciju svog usranog života.

Srećom, živeo je u blizini Brankovog mosta. Neće morati svoj poslednji dan ovozemaljskog života da potroši na gacanje beogradskim ulicama, ili još gore na disanje za vratom nekom srmdljivom penzosu u krcatom autobusu. A ko još taksijem ide da počini jedno takvo nedopustivo sranje, kao što je bacanje u reku da bi se spasio od nepodnošljivosti života?

Tromo se,  korak pred korak  spuštao Ulicom carice Milice ka Brankovom mostu. Da li samoubice misle nešto uzvišeno ili važno pre tog velikog čina? A koga je briga, kao da ću imati kome da ispričam kako sam proveo poslednje minute i sate i šta sam pametno pomislio? Zar me je stvarno briga da li će nešto pisati na  mojoj nadgrobnoj ploči, pitao se hvatajući pogledom goluba u preletu, sivkasti oblak koji je sedeo tik iznad saobraćajne kamere koja je hvatala nesrećnike koji nagaze žutu liniju, i Ušće, Meku svih dokonih šopingholičara i onih koji bi to voleli da postanu.

Dolazio je već do sredine mosta, do onog biciklističkog lifta, kojem on, mrzitelj fizičkih aktivnosti nije video svrhu. Tu providnu kutiju zamišljao je samo u svojim seksualnim maštarijama u kojima je dakako, on u liftu teslačio neku neviđeno zgodnu cicu, naočigled zgranutog, od života umornog i ubogog naroda u busevima GSP-a koji protrčavaju preko Brankovog mosta. Taman je ispipavao teren oko ograde, pitajuće sebe  zašto nije smislio ništa pametnije, senzacionalnije i prikladnije za umreti, kad mu se pogled zakoči na plastu smeđe guste kose koji je lelujao dakako iznad visine njegovih očiju, nekako neprirodno visoko. Jebote, pa neko mu je uleteo i u termin u na lokaciju za samoubistvo!

U ovom gradu čovek više ne mož’ ni da se ubije valjano, po planu, sve je nabacano i bez smisla i za sve treba da se guraš s nekim, sneveselio se najednom i bacio zavidan pogled, odmeravajući vitku, više mršavu devojku kako ga  bezobrazno ignoriše, zagledana u prljavu vodu. Da li da nešto kaže? Da poviče – „ne nemoj to da radiš“ , upitao se. „Nisam uopšte planirao da se bavim spasavanjem života, uostalom to mi očajno ide, vidim po sebi“. Hej, šta to radiš,  rekao je što je tiše mogao, da ne uplaši zgodnjikavog samoubicu i ubrza njenu nameru.

Nije se ni pomerila, niti dala znaka da ga je čula. Imao je vremena da malo detaljnije baci pogled na otimačicu mesta za samoubistvo. Pravilan profil, mali ravan nos, neznatno punije usne, malčice isturena brada, ravno, glatko čelo i slapovi guste, neposlušne kose. Male sise, više mršava no vitka, obučena kao srednjoškolka, mada evidentno starija – karirana košulja, skini džins i  neizbežne starke.

Jebene starke, kako ga nervira što su se povampirile! Ne zato što ih ne voli, već što ih sada nose svi samo iz mode, oni koji bi radije u salonke, ili u opanke.

– Hej, šta to radiš? – Podviknuo je malo.

– Idi, ostavi me na miru, svi ste isti – zarežala je mala, više devojčica nego devojka. Derište.

U rukama je držala konopac koji je po svoj prilici maznut sa neke terase  – onaj što Novobeograđanke obično kupuju na buvljaku i po njemu kače veš na svojim pretrpanim terasama gde popodnevom uklještene između kase sa kupusom i maminih muškatli puše i jebu sebi mater što su se udale iz ljubavi.

„Šta će joj konopac ako će da se baci s mosta?“ – pitao se probajući istovremeno da napravi neprimetan korak ka cici samoubici.

– Izvini što te ometam, ali, eto, zanima me, jebi ga, živ sam čovek. Koji će ti moj konopac, ako skačeš sa mosta?

– Da se obesim. –

– Pa majku mu, zašto da se obesiš, kad je most tu, reka tu, baciš se i zdravo.-

– Kako ću, kad ne znam da plivam?

– Pa jebem mu mater ako si ti normalna.  Ha ha ha ha ha hahaa – tresao se od smeha, pokušavajući da se seti  kada se poslednji put iskreno nasmejao, prošlog meseca, prošle godine?

Šta je uradio za sebe,  kada je disao poslednji put? Šta je ikada uradio za kevu, za pajtosa Mirka koji ga je stalno vadio iz govana. Kome je potreban, koji moj troši zagađeni beogradski vazduh. Šta je radio, gde je sprcao u guzicu 38 godina,  bez posla, kuće, kola, letovanja, kofera, uspomena, pasoša, žene, kučeta, deteta, sa tek napola ispunjenim indeksom, bez cvonjka i nadanja, bez plana i smisla. Bez traga, bez uzdaha, bez špalira razdevičenih cica koje uzdišu, bez ortaka sa fudbala koji prezire, bez šefa, kredita i rata, bez  cveća na očevom grobu, bez suze za pola mrtve familije, bez ruke pomirenja najboljem drugu kojeg je povredio do kosti.

Šta je jebeno on, kakvo zrno prašine u univerzumu? Kome treba? Hoće li se zatalasati Sava kad bućne? Hoće li ga tražiti bar lični bankar za kredit koji nikad nije digao? Hoće li ikome ikada više zatrebati? Hoćeš li već jednom uraditi nešto kako valja?

– Ha ha ha ha ha. –  Nasmejala se i ona. I pokazala rupice na obrazu. Sela na ivicu oronule ograde. Zapalila cigaru. Uzdahnula.

– Ja bih rekla da si ti više sjeban nego ja…

– Polako, mala,  imaš vremena, mlađa si 20 godina, stići ćeš me. –

– Ajmo na pivo?-

– Ajmo. –

Divan dan za umiranje. Ali drugi put.

UBIJTE BUDALU U SEBI KOJA NE UME DA ŽIVI. DOVOLJNO JE.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Category: Piskaranje, Proza i oko nje

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (4)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219