Šta je potrebno za dobrog menadžera za odnose s javnošću?

| 29. јун 2013. | 2 Comments

Ili, šta fali lošem?

Da se na početku ogradim, u ovom tekstu baviću se jednim segmentom odnosa s javnošću – osnosom s medijima, analiziraću šta stoji iza loših primera koje svakodnevno srećem.

Bez obzira što oni PR menadžeri koji nisu potekli iz novinarskog miljea znaju da se malo žacnu  na sledeću opasku, moje, ali i iskustvo brojnih drugih novinara pokazalo je da se ljudi sa novinarskim iskustvom obično pokažu kao generalno bolji izbor za pocizije koje uključuju odnose s medijima (da se ogradim na ovaj segment odnosa s javnošću).  Nekadašnji novinari, koji su stali sa „druge strane“ i postaju jedan od (glavnih) izvora informacija za medije, sasvim dobro razumeju muke svojih dojučerašnjih kolega. Oni će savršeno dobro znati da nema vremena za odugovlačenje, da novinar mora da dobije i „drugu stranu“ priče, znaće da ishendluju situaciju i reaguju promptno, znaće da je suštinski važno da budu otvoreni, brzi, jasni i da ne manipulišu nedostupnošću. Da li?

U poslednje vreme došla sam do nešto drugačijeg zaključka, utemeljenog na svakodnevnoj praksi saradnje sa menadžerima za odnose s javnošću u raznim ustanovama, uglavnom zdravstvenim. I zajednički imenitelj im je da oni koji loše rade svoj posao odnosa s medijima, imaju kombinaciju totalnog odustva smisla za ovu profesiju,  manjak emocionalne inteligencije, poznavanja pravila poslovne komunikacije i nedostatak dodatne edukacije iz odnosa s javnošću, bilo formalne, bilo neformalne.

Naravno, svaki dan je nova prilika da svako pokaže koliko je dobar u svojoj profesiji. Dešavaju se  sa obe strane propusti, imaju novinari mnogo toga da zamere PR menadžerima, ali nisu ni novinari uvek cvećke, i kod nas ima raznih – od polupismenih, zalutalih mediokriteta, do samoproklamovanih sveznalica koje u stvari veoma slabo poznaju suštinu stvari o kojima pišu. Ali, situacija u kojoj se dešava da mi PR zdravstvene ustanove na sve načine otežava pristup lekarima, za razgovore koji su promocija te kuće, beskrajnimzahtevima za formalnim molbama, dozvolama i drugim formalizmima otežava i znatno vremenski prolongira vreme potrebno da se određen posao obavi. Da ne govorim o komunikaciji koja je neprimerena osobama čiji je KOMUNIKACIJA posao, stavu sa visine, nepotizmu (zapošljava se rodbina, prijatelji i oni koji nisu ni prošli pored institucije za obrazovanje PR menadžera), „suptilnim“ ucenama tipa – mi se kod vas oglašavamo i sl…

Ovako ili onako, ove dve profesije su upućene na to da tesno sarađuju i jedino uz međusobno uvažavanje posao može da se obavi kako treba. Zato se svaki put šokiram kada vidim koliko se često potpuno neadekvatne osobe postavljaju na mesta onih koji treba vode kompletnu komunikaciju s medijima neke ustanove.  Konkretno, posle dve godine odsustva iz Novosti vidim da su stvari gotovo na istom mestu gde su i bile kada je u pitanju biranje kadrova koji će u zdravstvenim ustanovama komunicirati s medijima – a to na žalost nije kvalitetno obrazovanje iz odnosa s javnošću.

Za ova dva meseca od povratka na posao, zatekla sam iste ustanove  i iste ljude koji su mi odjednom postali nedostupni, menadžere za odnose s javnošću koji se ponašaju kao da nikada nisu pročitala ni jedan članak o komunikaciji, koji imaju svoje ideje interne komunikacije u svojoj ustanovi, koje su često na štetu novinara, ljude koji „čuvaju“ lekare od medija čak i za najbanalnije stvari, i nemaju nikakav osećaj šta medijima treba, čak i kada su do juče i sami bili delovi medijskih kuća.

bad-boss-4001

Situacija u našem zdravstvu je takva da službe odnosa s medijima rekla bih prate matricu kojom se  munjevito smenjuju direktori zdravstvnih ustanova onda kada se promeni stranka na vlasti. I tu se nepogrešivo vidi ko od osoba postavljenih da budu prva linija saradnje s medijima to zna da radi, ili bar ima potencijal da nauči. Ko  svoju poziciju shvata tako da je na usluzi ali ne servilan, brz ali ne brzoplet, gaji odnos poverenja ali ne „šurovanja“,  brzo će ući u štos.

U našim zdravstvenim ustanovama ima i ljudi koji svoj posao rade prosto fenomenalno, i među njima ima i novinara, zdravstvenih radnika, lekara. Ali im je svima zajedničko da imaju veoma dobar osećaj šta je potrebno da znaju i kako da se ponašaju u odnosima s medijima, a s druge strane svi imaju neko formalno obrazovanje iz ove oblasti. Čak i oni koje ustanova nije uputila „po službenoj dužnosti“ na edukaciju, sami su radili na svojoj edukaciji,  što me jako raduje  – em mi olakšava svakodnevni posao i saradnju s njima, em mi vraća kakvu takvu nadu da  se rad na sebi i edukacija kad tad isplate.  I onda dolazimo u situaciju da novinari „vole“ određene zdravstvene ustanove, „forsiraju“ određene lekare, a radi se o prostoj činjenici da su to ljudi koji umeju da komuniciraju, koji shvataju suštinu novinarskog posla i važnost prenetih informacija i poruka. A bez kvalitetne edukacije, nekima očito ne pomaže ni po dve tri decenije staža u novinarskim redakcijama.

Onoliko koliko su menadžmenti zdravstvenih ustanova sposobni da shvate, da su i oni kao osobe zadužene za kompletno vođenje sopstvenih institucija,  i osobe koje su postavili da komuniciraju sa ciljanim javnostima u njihovo ime  ODGOVORNI za sve što iz tih kuća izađe dobro ili loše,  zavisiće koliko će uspeti da shvate da glavni kriterijum pri izboru osoba za taj odgovoran posao treba da bude EDUKACIJA a ne partijska podobnost. A onda će i nama biti mnogo lakše da radimo svoj posao.

 NAPOMENA: Tekst je realizovan u saradnji sa kompanijom  Link group, kao deo projekta  podrške blogerima.

Foto

 

 

 

 

Tags: , , ,

Category: Komunikacije, Odnosi s javnošću

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (2)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219