„Profemine 2013“ – Šta to mi žene danas hoćemo?

| 6. април 2013. | 4 Comments

Šta to mi žene želimo, šta uopšte hoćemo, koje su nam sitne i krupne stvari bitne, da li mislimo da svetom u kojem vladaju muškarci robujemo predrasudama. Na ova i druga pitanja je konferencija Profemine 2013, prilično ambicioznog  podnaslova „Šta žene žele“  trebalo da pruži neke odgovore. Ili barem da postavi pitanja. Posle sjajno provedenog dana u društvu 150 žena iz regiona i nekolicine „zalutalih“ muškaraca (hvala Lepoti i zdravlju na pozivu :)), ne mogu da se otmem utisku da smo mi žene sklone da same sebe pogrešno percipiramo, da nekada ni same ne znamo šta tačno želimo i kako da do toga dođemo, ali da za priču uvek imamo vremena i volje 

Temama panela i izboru panelista, kao i tome na koji način su moderatori vodili teme i dopuštali da se meandrira daleko od onoga o čemu je trebalo da se priča, imala bih štošta da zamerim, ali s obzirom na to da je organizator ( bio odličan rekla bih), beauty magazin, logična je potavka koja podrazumeva da dominiraju kozmetika, lepotu i njena priključenija, uz dodirivanje tema koje su ispod naše fasade i koje bi trebalo da nas se duboko tiču. I bez obzira na to da li se osećamo ugroženo ili ne, da li sebe smatramo istinskim ili feministkinjama 2.0, da li mislimo da su žene jači pol, ili bi da udaramo đonom (što je i bukvalno preložila za moj ukus preagresivna Vedrana Rudan), važno je da se bavimo sobom i sopstvenim mestom u svetu, jer to muškarci sigurno neće činiti umesto nas.

Konferenciju ste mogli pratiti uživo preko strima, a ovde možete pogledati najzanimljivije tvitove.

Neću prepričavati šta se sve pričalo na panelima, neki su to već uradili pre mene, samo ću prokomentarisati neke izjave, rečenice koje su na mene ostavile utisak:

  • Prvi panel se bavio razlikama i sličnostima ženskog života u zemljama Ex Yu – Estregion: Šta žene žele, o čemu sanjaju i čega se plaše? Na mene lično ostavio je najveći utisak podatak koji je iznela moderatorka Dragana Đermanović da a će do 2025. godine čak 75% novih visokoobrazovanih ljudi biti žene. „Danas, ima oko 60% visokoobrazovanih žena, što i nije dobro ako uzmemo u obzir činjenicu da samo 3.2 odsto žena sedi u bordovima! Ta je rečenica dovoljna valjda da se „zapuše usta“ svima koji se bune kako je „žensko pitanje “ rešeno i kako u 21. veku žene imaju pravo izbora i mogućnost da se nesmetano ostvare. Duška Jovanić je obrazlažući gde smo pomenula  i temu o nasilju nad ženama, komentarišući  podatke da „svakih 10 dana u Srbiji partner ili bivši muž ubije svoju ženu“, kao i da je preko 30% žena pretrpelo fizičko nasilje, preko 40% psihičko, a preko 60% zlostavljaju bivsi muževi, partneri.
  • Dr  Aleksandra Novakov – Mikić održala je predavanje o tome kako je biti trudna danas u Srbiji. Bez obzira na dosta zanimljivih stručnih podataka koje je iznela,  po meni nije pomenula ključno pitanje – ŠTA DANAS ŽELE ŽENE U TRUDNOĆI I POROĐAJU. Kako žele da budu tretirane, i kako može da im se omogući ono što najviše priželjkuju – pristojan i dostajanstven tretman u momentu kada rađaju dete.Profemine2013
  • Dr Mirjana Mićović, pedijatar i zagovornik integralne medicine, žena koju veoma poštujem rekla je jednu sjajnu stvar: Izgovarajte na dnevnom nivou mantru: 1. Volim te, 2. Oprosti, 3. Žao mi je. Svima kojima treba, dodala bih ja, lekovito je.
  • Panel o estetskoj hirurgiji mi nije bio interesantan, uopšte ga ne gledam kroz žensku prizmu- svako ko je punoletan i psihički zdrav može sa svojim telom da radi šta ga je volja. Oni koji preteraju(a šta je pa preterano), ne spadaju u domen čuđenja, već potrebe za stručnim radom koji bi utvrdio dublje korene takvog ponašanja.
  • Još jednu veoma zaniljivu studija slučaja vodila je dr Vladislava Gordić Petković, članica žirija NIN-ove nagrade, govoreći o tome koliko je teško da se žene pisci izbore za priznatost i nagrade. Ona je to najbolje ilustrovala poražavajućim podatkom od 1954. godine pa sve do danas NIN-ovu nagradu su dobile samo 4 žene“ a i u žiriju za ovu nagradu bio je zanemarljiv broj žena. Da li je to dokaz da su žene pisci lošiji? Čisto sumnjam.
  • Meni lično najinspirativniji panel bio je „Ženska tastarura“  na kojem je postavljeno pitanje: Koliko smo se promenili u proteklih 20 godina, šta danas čitamo i ko su žene koje su se nametnule svojim intelektom, stilom, ljudskom i građanskom hrabrošću i sve nas navele da ih redovno čitamo, gledamo i čitamo. Osim Verdane Rudan koja je vrlo svesno isprovocirala publiku idejom: Žene da uzmu močuge u ruke i da uđu u rat s muškarcima! Muškarci su naši najveći neprijatelji. Žena da voli samo sebe, da ne rađa decu, da ugađa sebi… na mene je najveći uticaj ostavila Biljana Srbljanović. Iako se često ne slažem s nekim njenim stavovima, njena opservacija i analiza položaja žene u medijima ( u kojima kao novinari gle ironije dominiraju žene, ali kao urednici dominiraju muškarci), je brilijantna!  –Mediji žene tretiraju ili kao žrtve, ili kao prostitutke“, u oba slučaja ih naknadno posthumno medijski „silujući“.
  • “Ja sam pripadnica četvrtog talasa feminizma i ne smeta mi naziv časopisa koji je organizovao ovu konferenciju. Ne mislim da lepota i pamet isključuju jedno drugo niti da intelektualnost podrazumeva nedostatak plombi po ustima. Zagovaram pravo žene da izgleda kako želi, pa samim tim i lepo i zdravo” – ovo mogu da potpišem potpuno.
  • Danica Vučinić je sjajno poentirala o tome zašto je novinarstvo postalo ženska profesija – zašto je novinarstvo dominatno ženska profesija, pa zato što to nije profesija u kojoj se donose ključne odluke“.
  • Danica Vučinić – rasprave o ženskim pravima su apstraktne, zašto ne govorimo o stvarnom životu?

Jer, ne možemo o pravima i položaju žena suditi po onih dvestotinak koje su u petak prisustvovale konferenciji i komentarisale na društvenim mrežama. To kako živi žena danas u Srbiji moramo i možemo videti imajući u vidu sve one žene koje rade u trafikama za 20.000 dinara pa dobiju otkaz kada se porode, i one koje nemaju pristup internetu i nikada nisu čule da imaju pravo na spostveni identitet, svoje želje i svoj život, neuređen od strane oca, muža ili neke druge dominantno muške figure, sve one žene kojima šamar nije zlostavljanje, nego jedan od izraza naklonosti i ljubavi… Stvarne žene oko nas!

  •  Suzana Trninić, novinarsko ime koje veoma, veoma poštujem, jedna od onih koje su kolege ( u zemlji gde novinarska solidarnost nije baš izražena) ocenile kao jednu od najboljih. Ne bez razloga „ljuta“ je Suzana što joj se večito postavljaju pitanja: kako uspešno spajate karijeru i porodicu, jer to pitanje se NE POSTAVLJA nijednom uspešnom muškarcu. Mi smo žene i možemo sve
  •  Prvo te odredjuju po duzini suknje, pa po bracnom statusu, pa po majčinstvu, itd. i tome nema kraja!

DODALA BIH: zato što gotovo nijedan muškarac (čast samohranim očevima) ni blizu ne iskusi roditeljstvo na način na koji to mora ili želi da uradi majka. Od porođaja, preko dojenja, noćnih ustajanja, kućnih poslova, afektivne vezanosti dece, zajedničkog vremena, igara, kuvanja, temperatura, vakcina, domaćih zadataka, bolovanja, jurcanja u vrtić i iz vrtića, činjenica je da žene u ogromnom procentu preuzimaju brigu o deci na sebe. Svesno, nesvesno, nametnutno ili ne to je činjenica, koja se u manjoj ili većoj meri relflektuje na njenu karijeru (osim ako nije među malim procentom onih čiji muževi potpuno ravnopravno učestvuju u svemu što nije biološki dato, ili ako ima dovoljno novca za beskrajne sate bebisitinga, ili armiju pomagača od koje može da se napravi makar košarkaški tim).

Po meni ovaj panel je doneo najveću vrednost konferenciji, jer je načeo neka važna pitanja o kojima se u medijima ćuti, ali to ne znači da nas ta pitanja ne žuljaju. U jednom momentu sam se pomalo uplašila za poziciju sjajnog Denisa Kolunždije koji je probao da bude moderator po ukusu žena. Kako je on to doživeo, pročitajte na njegovom  blogu.

  •  Sve dok pričate a ništa ne pokažete, nije to ništa, podvukla je sjajna Aja Jung, koja je naglasila da uprkos našim predrasudama danas u baletu recimo „caruju“ muškarci.
  • Panel o multitaskingu je super poentirala Olivera Balašević: „Multitasking je pleonazam za žene.“

Podvukla bih nekoliko po meni i za mene kao ženu ključnih tačaka:

1. Naš svet i ono što u njemu vidimo. Svojim izborima, odlukama, željama gradimo naš svet, onako kako mi želimo. I sve dok su događaji u njemu posledica naših odluka ( da li ćemo i koliko raditi, da li ćemo imati decu i koliko/kako ćemo im se posvećivati, kakav ćemo balans životni tražiti, kakvog partnera izabrati, da li će nam i koliko biti bitan spoljašni izgled), a nisu nam nametnute spolja, kao deo kulturološkog, tradicionalnog ili dominantno muškog obrasca, ili uvreženog običaja, znaćemo ko smo i gde smo, čak i kada grešimo.

2. 21. vek nije vreme za zastareli feminizam. Za mene novi 2.0 feminizam ne podrazumeva žene sa motkama, agresivnost i mržnju prema celom muškom rodu, niti potrebu da budemo ISTE kao muškarci boreći se muškim pravilima – za mene je to onda suštinski poraz i prilagođavanje muškim principima, koji nam nisu rođenjem dati. Ali sam svakako za stalnu i upornu borbu protiv diskriminacije s kojom se kao žene susrećemo na svakom ćošku – ali iza koje, o čudno li je, često stoje i žene, a ne samo muškarci. I zato mi duhovita „predstava“ Vedrane Rudan nije legla –  ja muškarce volim i ne pada mi na pamet da idem motkom na njih, niti da uradim bilo šta od onog što je Vedrana predložila (o.k. ona o tome kako ne treba da osvajamo izgledom već pameću joj vredi, ali ako neka žena želi da igra drugačije, to je opet njen izbor). Sasvim mi je jasno daživim u svetu gde žive muškarci i nalaziću načine da se borim za sebe u takvom svetu. Uostalom, da živimo u matrijarhatu, zar bi mi žene tako lako prepustile svoje pozicije ;)?

3. To me dovodi do zaključka da nam u velikoj meri fali ženske solidarnosti. Potpuno sam sigurna da je na ovom skupu skoro svaka žena dovoljno jaka, samosvesna i dovoljno obrazovana i svesna svojih kvaliteta da može da pravi sopstvene izbore, stoji iza njih i izbori se za sebe.  A šta je sa onima kojima treba savet, pomoć, podrška? Ja se nadam da svoju ličnu misiju uspevam bar kroz Udruženje Roditelj, jer nam se javlja jako veliki broj žena čija su prava narušena činjenicom da su žene ili majke, a nemaju gde da dobiju podršku ili pomoć. I kvaka je uspeti u tome da ih osnažih i naučiš da ne treba da budu žrtve već borci i ne treba da prihvataju zdravo za gotovo situacije u koje su dovedene.

4. Jedna od najvećih vrednosti ove konferencije je u otvaranju pitanja koja su „iza lepote i zdravlja“, a ovo je Mrs belgrade, koja je sjajno poentirala na svom blogu:

Ova konferencija dotakla je tešku temu ženske kompeticije i zavisti i to mi se zaista čini otrežnjućim, racionalnim i opravdanim. Muškarci se najčešće, kao poznate kukavice odlučuju za mobing, žene su opasni i uspešni neprijatelji.

Ženska prava su uvek na Balkanu tabu i to je zaista nepojmljivo ali istinito.
Urednica časopisa Lepota i zdravlje, preskočila je i zaobišla  etiketu feminizma  i postavile težište na konstruktivno pitanje šta žene žele. Time je praktično donekle  zaobišla i premostila takozvani gender gap, koji je toliko uporan da ga do danas nisu iskorenile ni mnogo bogatije i emancipovanije sredine.

Danas kada kažemo feminizam, svako vidi nešto drugo, ali svako vidi NEŠTO…

Napisala je sjajno MrsBelgrade.

Da li smo posle ove konferencije dobili neke odgovore? Naravno da nismo, ali smo dobile nekoliko dobrih pitanja. I samo traženje odgovora na njih može nam pomoći da budemo samosvesnije i bolje sebi i drugima.

 

Tags: , , , , ,

Category: Bez dlake u mozgu

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (4)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. Ženska ravnopravnost - na zloban način | 7. април 2013.
  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219