Gde je dno naše medijske kaljuge?

| 21. март 2013. | 8 Comments

Videvši jutros naslovnu stranu dnevnih novina „Blic“, osetila sam užasnu mučninu u stomaku i nagon da nekog pljunem u lice. U krupnom kadru je slika  preminulog maloletnog deteta, kojeg su verovatno maloletni „drugari“ prebili do smrti u mrtvačkom kovčegu! Nema ćelije u meni kao majci i kao novinaru koja se nije pobunila protiv ove strašne i užasne zloupotrebe velike tragedije. Besna i ljuta, užasnuta prizorom napisala sam na Fejsbuku:

Da li postoji dovoljno reči da se opiše gnusoba uredničkog tima Blica? Treba vas oglobiti, osramotiti i poslati da okopavate kukuruz. Treba da vas tuže i da vas oderu od para, bagro nemoralna i bezobrazna. Da sam majka ovog deteta nekome bih golim rukama zavrnula šiju!

8717415_600x338

To mi je prva reakcija. Druga je da u ovoj zemlji ne postoje mehanizmi kojim bi se mediji naterali da poštuju Novinarski kodeks, koji je ovom fotografijom na nekoliko načina prekršen:

  1. – zaštita identiteta maloletnih žrtava
  2. – zloupotreba osećanja porodice žrtve
  3.  – zloupotreba neznanja sagorovornika
  • Ukoliko izveštava o počinjenom krivičnom delu, novinar mora da bude na oprezu da, u razgovoru s eventualnim svedocima, ne obelodani identitet žrtve, odnosno identitet i pravo na pretpostavku nevinosti osumnjičenog.

  • Novinaru je zabranjeno da koristi neprimerene, uznemiravajuće, pornografske i sve druge sadržaje koji mogu imati štetan uticaj na decu.

  • Novinar je dužan da poštuje i štiti prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba sa hendikepom i drugih ugroženih grupa.

  • Novinar nikada ne sme da zloupotrebi emocije drugih ljudi, njihovo neznanje ili nedovoljnu sposobnost rasuđivanja.

  • Žrtve i osumnjičeni često nisu svesni moći medija. Novinar je obavezan da to uzme u obzir, te da ne zloupotrebljava neznanje svojih sagovornika.

  • Prilikom izveštavanja o nesrećama i krivičnim delima, nije dozvoljeno objavljivanje imena i fotografija žrtava i počinilaca koje ih jasno identifikuju.Takođe, nije dozvoljeno ni objavljivanje bilo kakvih podataka koji bi indirektno mogli da otkriju identitet bilo žrtve, bilo počinioca, pre nego što nadležni organ to zvanično saopšti.

  • Novinar mora da ima svest o moći medija, odnosno o mogućim posledicama po žrtvu ili počinioca ukoliko se otkrije njihov identitet. Posebno mora da ima u vidu težinu mogućih posledica u slučaju eventualne greške/pogrešne pretpostavke u izveštavanju.

  • Novinar je obavezan da osigura da dete ne bude ugroženo ili izloženo riziku zbog objavljivanja njegovog imena, fotografije ili snimka sa njegovim likom, kućom, zajednicom u kojoj živi ili prepoznatljivom okolinom.

Izvor Kodeks novinara Srbije sa smernicama

ovo su samo neki delovi Kodeksa koji su direktno prekrišeni. I to ne prvi put. I to ne samo od strane Blica. Da se razumemo, u ovom što pišem nema nimalo kolegijalno – novinarske surevnjivosti, isto bih se osećala i da su moje Novosti to uradili (znam i sama i priznali smo i moje kolege i ja  mnog brljotine koje su rađene).

I NIJE OPRAVDANJE ČINJENICA DA SU TU SLIKU RODITELJI ODOBRILI (ILI DALI, SVEJEDNO). Prosto, ljudi, mora negde da postoji granica, iza koje se NE IDE. Ako je roditelj nesrećan, u tom momentu nerazuman, jer je u bolu, šoku i sve mu je svejedno, naša obaveza kao profesionalaca je da to NE ZLOUPOTREBIMO. Hoće li to dete vratiti slika njegovog izmučenog tela u modricama? Pa gde je tu policija, tužilaštvo, gde je uloga nas kao medija da pomognemo a ne samo da šokiramo zarad bolje prodaje?

I ne prihvatam argumente kako je na Zapadu odavno „normalno“ da se objavljuju takve naslovne strane (poslednji primer koji mi pada na pamet je slika mrtve Vitni Hjuston, koja je doduše iz pristojne udaljenosti i osnosi se na javnu ličnost). Jer, najpre tamo već unapred postoje timovi advokata koji rade „cost benefit“  analizu da li je od koristi da se tako nešto objavi, a drugo, to je i tamo moralno nedopustivo.  Profesionalno nedopustivo takođe.

Kad sednem i malo razmislim, mislim da je potrebno da se nešto nauči iz ovoga. pa treba uraditi jednu od dve stvari:

– ili staviti Kodeks van snage , jer je ionako mrtvo slovo na papiru (a Udruženja novinara su odavno ovlašćena samo da pišu saopštenja o kršenju i ništa više), i pustiti naše medije niz kanalizaciju civilizacije, gde im je i mesto, ili

– tražiti da „Srpski Eliot Nes“ oktroiše neki propis koji će najstrožije kažnjavati medije kada naprave ovakve svinjarije (a zna to ova sadašnja vlast sećate se) pa kome se isplati, finansijski, nek nastavi. Naravno, ovde odmah u jednačinu mora da se ubaci to da bi se i takav propis verovatno više koristio za obračun sa nepodobnim medijima i političkim istomišljenicima nego za zaštitu profesionalnosti medija.

I tako, kad se sve sabere, mogu samo da sednem i mislim o malom dečaku koji više nije živ  i tiho plačem dok ga svi oko njega ponovo ubijaju :(

p.s. Fotografiju ne želim da stavim ovde, neću na taj način da doprinosim ideji zbog koje je stavljena na naslovnu stranu…

Izvor fotografije

Tags: , , , ,

Category: Bez dlake u mozgu, Iluzije novinarstva

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (8)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219