Da li su vaša deca na internetu?

| 9. фебруар 2013. | 4 Comments

I kako?

Današnji klinci, a kad kažem klinci, tu mislim na mališane, odrastaju uz  pametne telefone,  Gugl umesto enciklopedije i gajenje životinjica na Fejsbuku. I koliko god da sva tehnološka čuda znače više znanja, više mogućnosti, više pristupačnosti, jednostavno, neophodno je da naša deca znaju da postoji i tamna strana Interneta. I još bitnije, moraju da znaju kako da joj se odupru. Mnoga pitanja su mi se pre neko veče vrzmala po glavi posle predstave „Deca na internetu“, glumačkog studija „Centar“  i iskreno, osetila sam blagu mučninu u stomaku. Što je dobro.

Jer ni sama, kao neko ko na internetu provodi mnogo vremena  ne mislim uvek o opasnostima i o tome da sutra moje dete može da bude na tapetu. Da deca poput naše postaju žrtve trgovine ljudima uz „pomoć“ interneta, da naša deca mogu lako da postanu žrtve nedobronamernih ljudi sa Interneta,  naročito u kombinaciji ambiciozno dete – nezainteresovani roditelji. Koliko onda tek o tome razmišlja pubertetlija ili predpubertetlija, koji je uskočio u čarobno carstvo društvenih mreža gde može da bude (ili misli da tako može) mnogo slobodniji, opušteniji, mnogo stariji? Prema istraživanju  Ministarstva za telekomunikacije i informatičko društvo iz 2009. godine (a cenim da su brojke danas značajno drugačije) više od 70 odsto mališana u osnovnoj i srednjoj školi ima naloge na društvenim mrežama, a  kod više od 30 odsto njih roditelji nemaju nikakvu kontrolu ni uvid u njihove naloge. Podatak je iz jako dobrog članka o „sajber zlostavljanju“ i njegovoj prevenciji.

Predstavu, koja ima za moj ukus ( i uzrast kojem je namenjena),  možda previše mučnih scena,  nosi entuzijazam mladih glumaca, od kojih su neki vrlo uverljivo izneli uloge: devojke zavisnice od interneta, mladog nasilnika i pedofila, klinke koja pada na „Nigerijsku prevaru“ odajući  lažnom Fejsbuk prijatelju gomilu privatnih podataka o sebi, pa i količinu novca na roditeljskom bankovnom računu.

Ja sam, nedovoljno informisana na predstavu povela moje najstarije dete, koje ima osam godina. Na momente se uplašila, ali je razgovor posle predstave bio veoma koristan – čak i ako veći deo ne razume najbolje, može jasno da razluči da  i na Internetu postoji dobro i postoji zlo, i da loše stvari mogu da se dese i tu, kao i u „stvarnom“ svetu.  Ne sme se dozvoliti da deca na sopstvenoj koži uče o lošim stvarima na Internetu. Zato mi se čini da je ovde opet ključna figura – roditelj, kojih sam jako malo videla te večeri u publici, uglavnom su deca bila sa nastavnicama. A mislim da je primarno roditeljska odgovornost da dete naučite da pravilno koristi Internet, pa samim tim i kako da se zaštiti.

Ali, šta kada veliki broj roditelja (izuzimam nas koji hleb zarađujemo od Interneta), nema pojma o toj zaštiti, niti zna šta dete radi na mreži, s kim se dopisuje, s kim je prijatelj, ne dobija povratne informacije o često ružnim stvarima koje im se dese, počev od vršnjačkog nasilja, preko tema kojih se ova predstava dotakla – pedofilija, trgovina maloletnicima, zavisnost od internteta, otmice i slično.  I dok decu maltene čim prohodaju učimo da ne pričaju s nepoznatima,  kako to da na Internetu takve stvari prolaze neopaženo pored roditelja? Kako to da je današnjim tinejdžerima za  bolje ocene, izvršavanja  kućnih zadataka koji se od njih očekuju,  primerenije ponašanje, gotovo jedini motiv broj sati koje će provesti igrajući igrice, nalog na društvenim mrežama, novi laptop ili najsavremeniji mobilni telefon?

Mnogo pitanja na koja ni sama nemam odgovor. Razmišljala sam, inspirisana predstavom, koja je na mene zaista ostavila snažan utisak šta možemo mi kao roditelji da uradimo:

  1. Najpre ako ne znamo, da se sami edukujemo.  Ne možemo da čekamo da deca porastu i sama pohvataju konce, tada će već umeti i sami da se čuvaju. Roditelj koji detetu samo tutne laptop ili pusti igricu o kojoj nema pojma, ili dozvoli  nekome kome još pubertetlijski hormoni nisu ustalasali da koristi Fejsbuk bez nadzora,  za mene je neodgovoran. Jer, ružne stvari se dešavaju i dobroj deci. I našoj deci. Od roditelja u velikoj meri zavisi i kako će dete da reaguje na eventualni problem, da li će da se poveri roditeljima i kakav finiš će ta priča da dobije. Postoje onlajn mesta gde jasno i razumljivo objašnjeno šta sve treba da znate, za početak.
  2. Deca moraju da se edukuju – da li ćemo to da uradimo mi (što je najbolje), škola,  dobri programi poput Klikni bezbedno,  članaka Udruženja Roditelj Bezbednost na internetu,  ili sa portala namenjenog mladima, manje je važno. Bitno je da  se klinci edukuju, pa i ovakvim predstavama poput komada „Deca na internetu“.
  3. Moramo da budemo primer svojoj deci ( što je nekada veoma teško). Koliko sati dnevno mi provodimo pred ekranom računara? Koliko od tog vremena radimo, a koliko „blejimo“? Da li baš sve svoje Fejsbuk prijatelje znamo lično? (podešavanja ove društvene mreže daju mogućnost da sami odlučujete šta i kako sa kim delite, ali i to treb decu neko da nauči).
  4. Moramo da obratimo pažnju i na oflajn probleme i maltretiranje, jer je nekada maltretiranje na internetu samo produžena ruka onog što se dešava u školi. Nekada deca mogu Internet i društvene mreže da koriste da bi progovorili o maltretiranju i problemima sa kojima se susreću.
  5. I sve to moramo da uradimo svesni potrebe da deca budu deo tog medijskog sveta , da budu medijski pismeni, da koriste blagodeti novih tehnologija, da im ne uskratimo da u taj svet uđu i da koriste sve njegove blagodeti. Kako? Teško pitanje.

Predstavu „Deca na internetu“ kao deo projekta o edukaciji i zaštiti mladih ljudi na internetu  podržali su Telenor fondacija i Ministarstvospoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija.

NAPOMENA: Članak nije sponzorisan.

Tags: , , ,

Category: Čari roditeljstva, Internetarije

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (4)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219