Teško vam je? Potražite snagu u izuzetnima

| 12. јануар 2013. | 1 Comment

Često, dok mi se obaveze nagomilavaju, jedno dete plače, drugo traži pažnju, treće da mu se presvuče pelena, ručak zagoreva, a isporuka za @Slatku radionicu kasni,  pomislim da mi je teško.  Jebeno teško. Može se čak reći da  čak i pomalo uživam u tom momentu samosažaljenja, a da mi on da krila da nekad i na čist inat izvučem sebe i kažem  – ne cmizdri Angelina, šta je to za tebe. Ali me je pre nekoliko dana bilo istinski sramota za svaki put kada sam pomislila da je meni teško. Vodila sam jedan od najlepših i najinspirativnijih razgovora otkako sam novinar. U stvari, postavila sam samo nekoliko pitanja, a nju sam pustila da priča, i da me puni svojim optimizmom, pozitivnom energijom, svojom snagom. Ne prestajem da mislim o toj ženi.

Ona se zove Nadica Janić, učiteljica je iz okoline Zrenjanina i ima troje dece. Ništa posebno jel da?

Ona je mama čije treće dete je rođeno sa dijagnozom jedinstvenom u svetu, sa tako velikim anomalijama i problemima raznih organa, vidom, sluhom, da su joj lekari samo rekli – ostavite je ovde, neće dugo, nemojte se nadati. Ona nije htela da čuje da ostavi SVOJE DETE. Ne posle 17 dana porođaja, tog, kako je rekla medicinskog eksperimenta, jer je njen lekar radio doktorsku disertaciju i čekao, čekao, čekao  više od dve nedelje dok je ona u bolovima lutala Zrenjaninskom bolnicom.  Ne upire prstom Nadica, nije je ni briga da li su problemi njene Marine posledica mučnog, nečovečnog porođaja ili genetike.

Ja sam rođena da pazim na decu, i moji đaci su moja deca , a gde da ne bude moje voljeno i čekano dete, naša Marina

– kaže Nadica a osmeh joj ne silazi s lica.

Blagost, toplina, krupne crne oči koje isijavaju ljubav, u kojima se ogledaju noći nespavanja, meseci i godine po bolnicama,  svaka operacija koja je dodala poneku boru na licu, svaki korak spor kao u puža, svaki napredak kojem se radovala do neba.

–   Mojoj Marini nisu dali nijednu šansu da preživi, a danas je vicešampion sveta u  hip hop plesu za decu sa invaliditetom.  Nijednog momenta nisam odustala, ali se nisam ni pitala ko je kriv, zašto baš ja, ni ljutila se na Boga, doktora, državu… Čuvala sam energiju za svoju decu i za borbu za njih. Nisam dozvoljavala da me prognoze lekara obeshrabre, istrenirala sam sebe toliko sve što oni kažu prihvatim bez ikakvih emocija, kao neku stranu informaciju.  Da svaku njihovu sumnju pretvorim u nadu, njhovo ne u da, da rušim medicinske prognoze i tu nisam imala nameru da stanem.

Staje. Mora da priča i o tome kako je živeti u maloj sredini i biti potpuno različit. Mnogo različit. Nije htela da svoje dete drži u četiri zida.

–  Pomislila sam, ma koliko je da je moja Marina drugima čudna, jedino ako je uključim gde god mogu u zajednicu ta zajednica će je prihvatiti i navići se na nju. Upisala sam je na folklor, tražila sam gde će mom detetu biti lepo, trudila se da je uključim u što više aktivnosti koje će učiniti da je prihvate, onakvu kakva jeste. Ne ljutim se ja na ljude koji imaju predrasude, ali ne mogu da shvatim one koji imaju već formirano mišljenj, a ne žele ni da priđu bliže ni da upoznaju drugačije od sebe…

Morala je da čuva  i snagu za sebe, jer je muž, posle godina braka, dvoje zdrave dece i trećeg deteta čije orgajanje tražilo nadljudsku borbu, podvio rep i otišao. To je tako normalno, ovde, na žalost, kaže Nadica.

Ovde je normalno da je majka deteta sa invaliditetom sama. Za muškarce je normalno da „nisu mogli da izdrže“ da im je „preteško“. Kao da mi majke imamo tapiju na to da budemo stene. Oni nas čak i svesno i nesvesno kažnjavaju što smo „rodile takvo dete“, kao da je to nečija greška.

Ali i u tome što je ostala potpuno sama Nadica vidi nešto dobro.

Zvuči grubo, ali kada nema partnera, onda ne morate da trošite energiji i na taj odnos, možete sve svoje vreme, snagu i resusre da usmerite ka detetu, kojem to očajnički treba. Iako sve potiče iz porodica, a ako porodica okreće glavu, da li to znači da treba da se predate?

Naravno da ne, veruje Nadica svakom svojom ćelijom.  Godine operacija, dugi boravci u bolnici, Nadica je sve to izdržavala naizgled s lakoćom. U dugim bolničkim satima je radila ručne radove, da ne potone, da ne sluša tužne priče koje ništa neće promeniti. Zato kada je godinama kasnije osnovcala Udruženjae Plava školjka, koje okuplja mame poput nje, rešila da registruje robnu marku „Plava školjka“ za odevne predmete koje prave, kao i za suvenire od kojih je jedan uvršten u zvanične suvenire Beograda. I da tako majkama poput nje omogući da mogu da nešto zarade u dugim bolničkim danima dok su sa svojom decom.

Organizuju sportske igre dece sa invaliditetom, obilaske Beograda vikendom za mališane koji su u bolnicama u Beogradu( da vide neki lepši, pravi Beograd, a ne samo onaj iz bolničkih soba, kaže Nadica, s pravom), prodajne izložbe radova  i  svašta još divno, kreativno i lepo radi sa majkama i decom, daje im snagu, vodi ih kada zastanu. Imam utisak da pored njene energije niko ne može da se oseća potonulim. To, kaže tim ženama najviše treba.

„ Mi roditelji smo ogledala naše dece. I iako su nam mnoga prava uskraćena, osmeh niko ne može da nam uzme. Mnogo veće barijere od arhitektonskih, i onih novčanih, su barijere u glavama ljudi. Grupa nam daje snagu, jer ako mi majke nemamo snagu u sebi, lako ćemo se slomiti kao prut, a šta će onda biti s našom decom kada nas ne bude? Pita se Nadica, a osmeh titra uprkos svemu.

Ne želi ta žena sažaljenje, i ne treba joj. Ni samilost, ni lažni altruizam. Namiriše kaže na kilometar one koji bi da dođu i slikaju se a nisu u stanju da ostanu ni 5 minuta da se igraju ili popričaju sa tom decom. Vidi se da im nije stalo. Ne trebaju im ni donacije, ni projekti, ni veliki „donatori“ koji žele reklamu.

– Ne trebaju nam ni dnevni boravci ni domovi gde će našu decu da odvedu od nas i nateraju nas da ih zaboravimo. Treba nam pomoć za nas majke, snaga da istrajemo, da se ne osečamo mučno i odbačeno a naša deca izopštena,  ne treba nam socijalno preduzetništvo o kojem se samo priča, nego neko da pomogne naša mala preduzečća koja će raditi i tim majkama i njihovoj deci zaista obezbediti  egzistenciju. Ovako o inkluziji se samo mnogo priča, a malo radi.

 

Ali ni tada, Nadica nije ogorčena. Divim joj se, zaista joj se divim. Ne samo zato što je sa svojim detetom prošla golgotu. Što njena devojčica, pošto ima jedinsvtvenu dijagnozu u svetu, zbog glupe papirologije, ne može da prođe „kategorizaciju“, pa samim tim nema ni pravo na tuđu negu i pomoć ni za bilo kakva druga primanja. Divim joj se kao žena i majka,  zato što znam koliko je zahtveno imati decu, pa još troje, pa još takva borba za goli život i za puko prihvatanje. Divim joj se zato što ova žena ume da se raduje životu, što ceni svaki dan i svaki napredak (vreme kada imate dete sa invalititetom i zdravo dete ne meri se istim aršinima kaže ona), što nije puna gneva i gorčine, što je motivator i istinska snaga, odlučna i puna volje, a opet blaga i nežna (podseća me na moju nekadašnju učiteljicu, kojoj duguhem beskrajnu zahvalnost za ljubav prema školi i učenju).

Zato  Nadica Blažić, ta bivša učiteljica blagog  osmeha i istinske snage, koja u Beogradu ne može da nađe posao, zaslužuje poštovanje do neba.

 

 

Category: Sasvim lično

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (1)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219