Na kraju godine…

| 27. децембар 2012. | 3 Comments

Danima mi prsti ne miruju i ne vole tastaturu, a glava radi 100 na sat, i prebira trenutke iz godine na izmaku, naročoito što mi je kraj godine uvek setan, tužan i siv. Bila je naporna, stresna, sa previše obaveza, premalo uživanja, takva, da osim onog „hvala Bogu da smo zdravi“, mogu da kažem i „jedva čekam da se obrne krug“.  Jasno mi je  s druge strane, da nekako dobijamo samo tačno onoliko koliko možemo da ponesemo na leđima, i da svaki događaj ima smisla, makar da usavršimo učenje iz grešaka.

Šta sam to naučila u 2012. godini?

* Da  nikad ne znaš šta zaista možeš, sve dok ne probaš to da uradiš. Ne da pričaš, ili misliš o tome, nego jednostavno – uradiš. Slatka radionica se batrga, da li preživeti, videćemo, ali znam da smo morali da probamo. A uspeh se sastoji od malih neuspeha. Znaš, ono, padneš, otreš prašinu sa kolena i nastaviš dalje.

* Da je odluka o imanju troje dece jedna od najhrabrijih i najluđih koje sam donela. I nije vezana za Srbiju, loše materijalne uslove, ili takvo šta,  ili za to što ne možeš fizički da postigneš da se izboriš sa planinama veša, gomilama sudova,  igračkama kojih je više nego na rafu prodavnice,  mamakanjem 100 000 puta na dan, stalnom pozadinskom bukom od mešavine plača, graje i najlepših grlenih osmeha, već za prostu čijenicu da moraš imati dovoljno sebe da deliš, u svakom trenutku da daješ, upijaš, meriš, sečeš, trudiš se da nekom ta ljubav ne bude prekratka, nekom preduga, da nekog ne žulja. Teško je biti mama troje dece. Jebeno teško.

* Da planiranje nema uvek mnogo smisla. Da mi je nekada veća frustracija ako se moji zamišljeni planovi ne ostvare nego sreća što su neki drugi, bolji, ipak realizovani.  2013. ću provesti u rehabiltaciji i odvikavanju od striktnog planiranja

* Da moram da postavim prioritete, ne jede se svaka muva koja leti. I da jedini i isključivi kriterijum pri odlučivanju, može, sasvim legitimno da bude instikt.

* Da  mogu da budem bilo šta, što poželim ili moram, pa i blogerka, novinarka, podjednako kao i prodavačica kolača.

* Da moram, teškom mukom da izaberem na šta ću da se fokusiram, lepe ideje ne znače mnogo bez realizacije. Pokrenula sam Vodič za decu, Mamin svet tapka u mestu, a ja, ne znam gde da se okrenem, između želja, i nedovoljnih mogućnosti.

* Da  me to što sam prinuđena da stvari koje radim biram prema kriterijumu plaćeno/nije plaćeno, čini nesrećnom. Ovo je godina u kojoj sam najmanje do sada doprinela Udruženju Roditelj i to me čini zaista tužnom, nema onog dobrog, sjajnog osećaja koje mi stvari koje za to naše „čedo“ radm, daje. Znam da mi moja ekipa roditeljki neće zameriti, ali se osećam pomalo krivom.

* Da sam 1012. provela profesionalno zaglavljena i u „pauzi“, nedovoljno radeći ono što jako volim, i pokušavajući da ostanem u trci vozeći bicikl, dok drugi jure u poršeima :)  Pored svega što pišem i piskaram, jedva čekam da se vratim u svoju redakciju, jer imam osećaj da sam potpuno neiskorišćena i da u meni postoji toliko dobrih redova, samo je potrebno da me puste da se razmahnem.

* Naučila sam i da nikada nije taj momenat kada je novinarstvo u najvećem sranju, da uvek može dalje, da ne kažem dublje.  Sve  što sam imala da kažem na tu temu, napisala sam ove godine na blogu, ali ne smatram da je situacija ovde očajna toliko da bi se pobeglo iz profesije, uostalom, gde pobeći? Kome je potrebna mama troje maloletne dece, koja doduše svašta zna i ume da radi?

* Shvatila sam da sam najlošija bila prema sebi, i čini se ove godine najvše sebe stavljala na odlično, poslednje mesto. Tipičan sindrom mame, ali zaista, uvek je nešto moralo da ispadne sa spiska a to sam skoro uvek bila ja – moje spavanje, moje uživanje, moj odmor, zajedničko vreme sa mužem… Leto me je nakratko podiglo odlukom i potrebom da redovno trčim, motivisano pre svega željom da se rešim prevelikog stredsa i željom da imam vreme koje je samo moje, kada sam sama sa svojim mislima.I ne znam da li smem sebi da obećam da ću u narednoj godini barem u ovom segmentu biti bolja. Ali moram, ako mislim da ostanem na nogama, i pri čistoj pameti.

„Vreme za mene“ više nije luksuz, već neophodnost koju moram sebi da osmislim, da ne bih izgubila ovo malo razuma.

Svoje novogodišnje odluke neću pisati, ne želim da dajem sebi nerealna obećanja, ići ću korak po korak, ka godini, koja će nadam se biti mirnija, staloženija, manje stresna od ove.

 

 Foto credits i THe offsidees

 

 

 

Category: Sasvim lično

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (3)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219