Imate li rezervno zanimanje?

| 28. новембар 2012. | 7 Comments

Dok sam bila na studijama, pitajući se da li sam dobro izabrala profesiju,  novinarstvo je bilo u priličnom čabru. Imali smo „naše“ i „njihove“, egzistencija novinara, pa i život, stalno su bili na ivici. Tada sam mislila – pa za 10,12 godina, ih gde ćemo mi biti!

A gde smo danas? Danas smo tamo, gde se postavlja pitanje  – imate li rezervni posao?

Prinuđeni smo ili da radimo za veoma niske honorare, svesni tajkunsko – ekonomsko – političkih uticaja koji se nadvijaju nad našim radom, ili da pišemo budalaštine, koje su ispod svakog etičkog i intelektualnog minimuma, da svoje talente za igranje rečima arčimo na opisivanje sisa Jelene Karleuše ili još gore uvlačenje političkom establišmentu. Generalno, imamo veoma mali ugled u društvu, i naša profesija se povezuje sa laganjem, nemoralom, pritiscima.  Narod nas ne voli jer „lažemo“  a intelektualci optužuju da smo mi krivi što se kič razmahao.

Foto

Pa kako onda da ne poželiš da izađeš iz tog mulja i blata, bez obzira na razloge zbog kojih si se u toj kaljuzi našao, pa makar to bila i ljubav?

  • Mnoge moje kolege uhlebljenje su našli u profesiji, s kojom nas veže mnogo sličnosti, ali i nepomirljivih razlika – odnosima s javnošću.  PR je za mnoge novinare logičan nastavak karijere, iako zameramo jedni drugima štošta, uglavnom obrostrano  na kraju smo u najvećem broju slučajeva dobri saradnici. Odnosima s javnošću bavi se veliki broj mojih kolega, neki su se oslanjali na novinarsko iskustvo i osećaj, neki su se dodatno edukovali, neki  taj posao rade loše, kao što su radili i novinarski, a neki su se snašli i sjajno plivaju.
  • Drugi nisu otišli daleko, samo su iz offline voda uplivali u web vode. Pokušavajući paralelno da razviju priču u kojoj vide budućnost, pokrećući manje ili više uspešno razne portale od onih „opšte namene“ do specijalizovanih, nadajući se svom parčetu kolača iz još uvek procentualno sitnog onlajn oglašavanja,  ili pak imajući petlju da ostave relativno siguran posao iza sebe da bi ostvarili svoju ideju za koju misle da vredi.
  • Neke kolege su prosto batalile sve i pobegle od novinarstva, krenuli da se bave poslovima koji nikakve veze sa novinarstvom nemaju. Moja nekadašnja koleginica je, posle novinarstva otišla u PR vode, i bila deo tima za odnose s javnošću  jedne velike farmaceutske kompanije. Kada je videla kako stvarno iznutra izgleda taj svet, i koliko joj donosi, a koliko više oduzima, vratila se osnovama i počela da radi kao – lektor. Za sličnu platu kao novinarsku, uštedeće sebi mnogo živaca. Druga prijateljica je posle gašenja lista u kojem je radila, neko vreme bezuspešno pokušavala da nadje posao. Kako joj nije uspevalo, stisla je petlju, vratila se u klupe i položila razliku od srednje medicinske do srednje farmaceutske. Sada radi kao farmaceutski tehničar, kao da nikada nije studirala na FPN.

Mislite da je to problem? Teško? Ponižavajuće posle diplome fakulteta u radnu knjižicu upisati srednju školu?

Ništa veći nego da godinama radiš za tajkuna (i pritom pišeš uz obilje cenzure i autocenzure,  jer nikad ne znate koga možete svojom objektivnošću da načepite), i onda za dva dana završite na ulici. Kao kolege iz Press-a.

Ili pišete za tabloid, koji je takođe vodio tajkun, ali onaj sitniji, da ne kažem pilićarski (izvinite pilići), i 250 ljudi ostane bez dana staža, sa silnim platama koje nikada nisu dobili. Pritom oni koji su ostali, moraju između ostalih budalaština da blate i napadaju svoje kolege, da bi zadovoljili nečije sitne interese.

  • Neki su, poput  mene rešili da postanu preduzetnici. Nisam napustila posao i osnovala svoj sajt , kako priželjkujem, samo nemam petlju i imam suviše sitne dece za novi početak (mada imam sajtove za svoju dušu koji nisu i mala je šansa da budu profitabilni MaminsvetVodič za decu), otvorila sam prodavnicu kolača „Slatka radionica“. Malu, franšiznu, slatku,  jer muž i ja nismo spremni za velike rizike trenutno, nismo za rizike koji bi ugrozili tri čupave glave koje gajimo, ali baš zbog njih moramo da probamo, jer novinarstvo se ne maže na hleb. Ni mašinstvo, u kojem moj muž nikada nije našao uhlebljenje se ne maže na hleb.

Za sada nam ide sporo,  Slatka radionica slatka radionica kolači i torteide napred,  brzinom puža i stremimo ka pozitivnoj nuli. Radimo kao crvi, dan i noć, učimo (naročito ja koja o prodaji nisam imala pojma, i nisam znala ni kako se uključuje fiskalna kasa),  vežbamo sve te tajne zanata kojima uče veliki magovi prodaje. Možda će biti džaba, jer  narod nema para, nema tog brendinga ni PR-a koji može da nam pomogne da prodamo bilo koji proizvod narodu koji šta? Nema para.
A možda ćemo i uspeti. Ne znam. Nemamo velike ambicije, što nas možda ne čini pravim preduzetnicima, ali smo shvatili da razočarenje nije dobro za biznis. U međuvremenu pokušavamo da učimo od dobrih, da primenjujemo pametne savete i učimo se strpljenju. Sve nešto mislim, ako i ne uspemo, ostaće nešto, veština, znanje, a i biću novinarka koja vraški dobro pravi i prodaje kolače, malo li je?

Poslušali smo tako Mariju Antoanetu – nemamo hleba, ješćemo kolače!

 

 

 

 

Tags:

Category: Iluzije novinarstva, Sasvim lično

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (7)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. Imate li rezervno zanimanje? | www.blogovnik.com | 28. новембар 2012.
  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219