Kada prestaje naše obrazovanje?

| 30. новембар 2012. | 1 Comment

 

Nikada nisam dozvoljavao da se školovanje utiče na moje obrazovanje.

Markt Tven

Sećam se kao juče svog prvog razreda. Bila sam opijena mirisom knjiga, oduševljena šarenim nalepnicama na kojima sam pored imena crtala leptiriće i cvetiće, domaći se radio odmah po dolasku kući. Volela sam školu. A još više da učim. Taj osećaj me nije napustio ni danas, kada se uveliko pitam da li sam mudro izabrala profesiju, i da li sam možda mogla da se krećem u drugom pravcu.  Nekada sam učila zato što u meni čuči „mali štreber“, danas jer shvatam da je to neophodno.

Svet je odavno usred eksplozije informacija, ali i znanja, i važno je da znamo kako da učimo.

 „Dvadeset prvi vek je označen kao vek znanja u kome se sposobnost društva da proizvodi, selektuje, prilagođava, komercijalizuje i koristi znanje pokazuje kao kritični faktor rasta jednog društva i poboljšanja kvaliteta života“

Foto

A gde smo mi? Naša tranzicija je previše duga, previše bolna i kao društvo smo previše zaglibili.  Naša petooktobarska očekivanja su gotovo potpuno izneverena, i danas imam mnogo razloga da se pitam: da li sam gubila vreme? Možda treba da se osećam srećnom što imam posao, što nisam jedna od  762.576 ljudi koliko njih u ovoj zemlji nema posao,  a to su samo oni koji su evidentirani na birou, ili još nisu. Mnogo? Previše. Od toga, više od 52.000 onih koji „čekaju posao“ ima završen fakultet!

Floskula  – završi školu, čekaj posao (po mogućstvu državni) i čekaj penziju, odavno više ne važi. One koji čekaju da im se to desi pregazilo je vreme, za nas ostale je krajnje vreme da se probudimo iz sna o sigurnom poslu, tavorenju i mirnom čekanju penzije. Ali, ovde nema posla, nema perspektive, lako je pričati iz pozicije nekog ko već deceniju radi, nekome ko je isto toliko na birou, reći ćete, Možda. Ali, tu se možda i krije odgovor na pitanje – zašto smo tu gde jesmo?

A šta će da nas spasi? Rad. Krvav, naporan rad.  I stalno učenje. Nema garantovanog posla, bogomdanih pozicija,  nema pomaka od tapkanja u mestu  bez učenja. Ovde ne pričam o diplomama. Rasprava o privatnim i državnim fakutetima je besmislena. Znanje se ne daje, ono se uzima!

Veoma su indikativni podaci do kojih sam došla zahvaljući Link Groupu, da 78 odsto polaznika koje upiše  Biznis akademija i IT akademija ima od 26 – 40 godina! Dakle, daleko posle srednje škole i fakulteta. Šta to govori? Da nam fakulteti daju neadekvatno i neprimenjivo znanje? Da nekada ni fakultet nije dovoljan, da mora da se dalje radi i uči, ne samo da bi se napredovalo u poslu , već da bi se i održao posao( oko trećine polaznika već ima završen fakultet)? Da uprkos svim problemima koje kao društvo imamo, i dalje određen broj ljudi ne želi da se zadovolji postojećim stanjem, da žele da prošire svoje znanje i (p)ostanu konkurentni na kakvom – takvom tržištu, znajući da će pre ili kasnije to tržište postati bolje? Po meni, sve po malo od ovoga.

Znam da ako bih sutra tražila ljude za zajednički posao, ili imala priliku da ja zapošljavam, tražila bi ih među takvima. Onima koji završavaju posao i guraju dalje, bez da ih neko/nešto tera.  Ako si dočekao da četiri ili pet godina potrošiš negde i tvoje znanje nije bitno veće nego kada si počeo, to je onda tvoj problem, a ne problem fakulteta. Ne svidja ti se to što si upisao?  Onda se motiviši nečim drugim osim ljubavlju, znanjem, platom, nije bitno čime. Stisni zube, završi započeto, dokaži da si čovek od reči, danas ionako diploma jednog fakulteta nema najčešće nikakve veze sa onim što radiš. I dalje si nesrećan? Onda završi nešto drugo, samo ne ostavljaj započeto. Pregrmi i idi dalje.

Ja sam fakultet upisala 1996. godine. Tada je masovni internet bio pusta želja (koristio se uglavnom samo u akademskoj mreži, a krajem ove godine su se tek pojavili provajderi)  u redakcijama su još opstajale pisaće mašine! Ispiti su se zakazivali lično,  faks je bio  primaran način slanja pošte.  a Mark Zukenberg je bio dvanaestogodišnji musavi klinac koji je drndao  tatin računar i nije ni sanjao da će napraviti Fejsbuk. Koliko bi ja kao radnik vredela da od tada nisam naučila ništa?

Čak i ona znanja koja pokupimo usput, slučajno, mogu da nam zatrebaju kada se najmanje nadamo.  Zar sam ja ikada razmišljala da ću kao diplomirani novinar koji godinama radi taj posao, da se bavim prodajom? U mnogim poslovima, pa ni u mom, novinarskom, diploma nije garant dobrog obavljanja posla. Zna da bude potreban, ali ne i dovoljan uslov. Kako lepo kaže Ivan Minić, diplome i nagrade mogu da se okače na zid ili o rep, ako ne pokažete da znate da radite.

Ne mislim da je fakultet nepotreban, naprotiv, on je nivoom znanja i veština ono što je nekada bila srednja škola. Hoću da kažem da je previše diplomiranih koji nemaju pojma. I što je najgore, niti su toga svesni, niti ih to brine.

O.k. deo krivice može da se prebaci na potpuno neadekvatni obrazovni sistem, kakav vučemo već godinama. A deo rešenja je u nama – nikada više kurseva, škola, obuka, sjajnih programa koji vam nude znanje. Opet, od vas zavisi koliko ćete zaista naučiti i da li ćete naučeno znati da upotrebite. Nemate novca? Priznajem da taj „mali faktor“ može da sveže ruke. Ali nikada u istoriji nije bilo više besplatnog znanja, uglavnom na internetu. Nikada u našoj istoriji  učenje nije bilo demokratskije. Nikada se od radnika nije tražilo više ne samo znanja, već i raznih veština, potrebnih za poslove kojima se bavimo.

Dok je raniji cilj obrazovanja bio da čovek ovlada postojećim znanjem, danas, pored ovladavanja znanjem, on mora da nauči i kako da stalno usvaja nova znanja. U današnje vreme se traže nove veštine: pronalaženje informacija, kritičko razmišljanje, upravljanje vremenom, efikasno pregovaranje, upravljanje stresom, veština komuniciranja, veština prodaje, rad u timovima, upravljanje projektima…

Nedavno sam dopunjavala svoj CV, i u njemu najveći procenat znanja i veština koje imam stekla sam POSLE FAKULTETA, uglavnom volontirajući, i samostalno učeći. FPN –u sam zahvalna što je od mene napravio „intelektualca opšte prakse“ (credits to Siniša Kovačević), nekog sa solidnim opštim obrazovanjem, ko se u duhu „bednog piskarala“ razume po malo u razne društvene oblasti.

Sve ostalo, bilo je plod moje inicijative, zanimanja, želje, spleta okolnosti. Onoliko koliko sam uz posao, životne okolnosti i porodicu mogla. I žao mi je što nisam više. I ne planiram da tako ostane. Jer, nikad se ne zna ko će te pitati: umeš li, možeš li, smeš li?

 

NAPOMENA: Ovaj tekst je sponzorisan, i nastao je u okviru projekta Podrške blogerima, koji sprovodi Link group.

Tags: , , ,

Category: Sasvim lično, Svakodnevica

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (1)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. Zašto mi je potrebno dodatno školovanje? | 29. март 2013.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *