Ako Gotovina i Markač nisu krivi, ko jeste? Zločin bez kazne

| 20. новембар 2012. | 2 Comments

Dok se euforija u Hrvatskoj  oko oslobađanja generala  polako stišava (za neke „osloboditelja“ za neke ratnih zločinaca, za međunarodni sud „pravde“ slobodnih ljudi) ja ne mogu da se smirim. Ne mogu da kažem ni šta tačno osećam. Rođena sam u Srbiji, odrasla u Šumadiji,  a do devedesetih gotovo da nisam ni znala nikoga ko je druge nacionalnosti (da, bilo je to drugo vreme, moj muž do rata nije znao da je Srbin, a odrastao je u Livnu, do rata multinacionalnoj sredini u BiH). Jasno mi je, kada sagledam sa svih strana da su sve tri strane, u kojima je bilo i zločina, i žrtava i u kojima je patilo mnogo ljudi (LJUDI) nasamarene, s tim što su neki ipak prošli bolje ostvarivši svoje ambicije, neki nose žig poraženih, kao mi.

Ne mogu ni da kažem da sam očekivala da će međunarodno pravo  ukazati svoje postojanje, ni da će Hrvatska država da odustane od svog kursa potpune podrške svojim optuženima i celom projektu čišćenja Hrvatske od Srba, i slavljenja Oluje kao najvećeg praznika. Ni da će gomila likova to da slavi na ulicama, slaveći „pobedu“.

Ali me zanima jedna stvar: ako optuženi generali nisu krivi, ako nije kriv politički vrh Hrvatske, KO je KRIV što je 250.000 ljudi sa Olujom oduvano iz Hrvatske, ko je kriv za ranjene, ubijene, za rasturene domove i porodice?

O.k. mi smo rat izgubili, politički i sudski odgovarali, naši generali su osuđeni, imenom i prezimenom su osuđeni ljudi za komandnu odgovornost, neki su umrli iščekujući presudu, mi smo na sebe primili ulogu „agresora“, izvinjavali se i kada treba i kada ne treba. Ali, ako ima pravednih ratova, nema NEVINIH vojski. Ili je i to pravilo ad hoc sude iz Haga opovrgnuo i dao legitimitet za ratni zločin (war criminal, kako god ga zvali).  I ako je merilo međunarodnog suda da sudi za komandnu i vojnu, a ne političku odgovornost, postavlja se pitanje ako Gotovina nije ratni zločinac, ako Markač nije ratni zločinac, ko je onda te ljude proterao, sistematski ispratio preko granice i učinio sve da se ne vrate?

Ja ne mogu da pogledam u oči mojim komšijama, prijateljima koji su iz iste te Hrvatske došli peške, na traktorima, noseći uprto malo jada u džakovima. Batajnica, u kojoj trenuto živim, bila je početkom devedesetih malo Sremsko selo. Danas u njoj živi oko 40.000 ljudi, uglavnom iz Hrvatske. Onih koji su valjda dobrovoljno napustili svoje domove, sami sebe proterali, potucali se kojekuda, da bi ovde na  Batajničkoj ledini počinjali život iz početka. Od  njih koje ja od sramote nisam smela da pogledam u oči jer za  tzv. međunarodnu pravdu njihove rane ne postoje, njihovi domovi nisu postojali, njihove kuće nisu nestale u plamenu, njihovi najmiliji nisu izvučeni iz kolone i ubijeni, nisam čula nikakve pozive na rat, na linč, nikakvu ljutnju. Samo tugu, ogromnu tugu i umor. Odmahuju glavom i prođu dalje. Da se bore sa životom.

I shvatila sam da su oni znali da će se ovako završiti, da su znali od momenta kada su sitnu decu i porodične uspomene strpali u traktore da će ovako završiti, od momenta kad su pred Beogradom skretali kolone da se Beograđani ne potresu slikom gladi, siromaštva, očaja i smrti, od momenta kada su mnogi od njih, oni manje srećni završili u kolektivnim smeštajima, barakama, a neki još tamo čame, čekajuči da umru… Da nisu očekivali ništa ni od Srbije, ni od Hrvatske, ni od međunarodne pravde i prava.

Ali, ja jesam, kao Srpkinja, kao građanka, kao neko ko je, poput mojih poznanika i prijatelja, odraslih u bezumnim devedesetim priželjkivao da se na sve stavi tačka, da se priznaju obostrani zločini, i nastavi dalje, uz modele suživota kakav je moguć u datim okolnostima, ili u nekim evropskim integracijama, koje su nam izgledale kao spas od naše mržnje, nemaštine i beznađa.  Sve to mi danas izgleda mnogo dalje nego pre presude.

obavezno pročitajte tekst sa strane odakle je uzeta fotografija: http://www.tumblr.com/tagged/oluja-1995

Za kraj ću citirati kolegu Nenada Milosavljevića, koji je mnogo bolje verbalizovao ono što mislim o tome šta je konnkretno najveća posledica toga što su „utvrdili“ da ni Gotovina ni Markač nisu ratni zločinac:

 Sve će to jednog dana proći, ovako ili onako. Ko preživi pričaće. Svako ko ima imalo empatije prema stotinama hiljada proteranih ljudi (dakle ne ni SRBA, već LJUDI; TO SU LJUDI) danas treba da se oseti posramljeno i jadno. Ne samo građani Srbije. Poručeno je da je pravda pravda samo za određene, dok za neke druge važi njeno ružno naličje.  Ako je to princip koji Evropa promoviše, pitanje je ko će sutradan biti žrtva takve pravde. I ni to nema veze, na sve se čovek navikne.

Ali nemojte da nam pričate kako smo mi ovde neupodobljena stoka, kako ste vi definisali neke Bogom dane principe, pravila i civilizacijske standarde jer je upravo odluka koju ste danas doneli protiv svih civilizacijskih normi koje svaki normalan čovek rođenjem nosi u sebi. Mnogi će reći da ste ponizili ceo jedan narod. Ja kažem da ste uradili nešto mnogo gore: ponizili ste čoveka.

 

 

 

Tags: , , , ,

Category: Lamentiranje, Sasvim lično, Svakodnevica

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (2)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219