Suze

| 2. октобар 2012. | 2 Comments

Dok je koračala mokrim ulicama grada  preambiciozno počašćenog epitetom belog, plakala je.

Dok je ujutro ovlaš prelazila rukom preko tela, na mestima gde priroda još nije narušila sklad, nije rastegla kožu i izbrazdala je strijama, nije skupila masne depoe kao magacin vitamina za novi život,  plakala je.

I kad god bi s televizora, kroz komšijski nezatvoreni prozor, u snu, na ulici čula plač bebe, podjednako kao i zarazno kikotanje, plakala je.

Može se reći da je Milena živela plačući.

No, njene su se suze, umesto da otiču niz obraze, nemo  slivale u unutrašnjost.  Skupljale se i tamnovale na dnu utrobe. Srećne porodice koje je sretala, ogledala ispunjenosti i napupelosti života koji je  podaren da se voli, raste i da se nad njim drhće u strepnji, to čudo koje svi olako prihvatamo, svakog dana su joj zaustavjale knedle u grlu. I  pokrenule bi opet njene unutrašnje potoke. Oni bi nekada tekli neometano, dok je spoljna glazura  jake žene ostajala u komadu, neispucala.  A  slivale su se još od jutra, dok nervozna komšnica drekom umesto poljupcem budila svog usnulog dečačića,  dok  odsutni otac  ignoriše pitanja koja mu njegov prvenac od četiri leta u nizu sasipa, dok  nezadovoljna komšinica svoju prelepu devojčicu nayiva glupačom.  A njena utroba bila je prazna.  Bolelo je baš to mesto, negostoljubivo za predmet njene najveće želje.

Želela je da izvrne svoje telo k’o rukavicu, da sastruže sve neposlušne ćelije koje nisu htele da ukažu gostroprimstvo životu.  Pitala se, da li može čovek da  odbije poslušnost sopstvenom telu, kao ono njemu? Može li da ga nauči pameti, mučeći ga, dovodeći se do granice izdržljivosti, kao da okajava ko zna čiji greh,  ta precvala materica, sinonim za nikad udavane tetke i porodične baksuze koji su svoju nameru da ne ostave potomstvo pravdali sklopom okolnosti, željom da prožive i proputuju, nikad sebičlukom i nespremnošću da dele sebe i da se menjaju.

 

Suze su kao i obično najviše tekle  dok je bila na poslu. Većina ljudi plače u osami, u miru sopstvenog doma. Ona je plakala na javnim mestima. Doduše tajno. Tamo gde je najviše graje i smeha.  Njen posao službenice, koju je država ovlastila da andjele otrže i spasava od roditelja, i time čini dobro jer ih oni ne zaslužuju. Kakva ironija! Lica natečena od suza, oči koje vape za jednostavnim, toplim zagrljajem. Sećanje kao pretpani, jedva zatvoreni  kofer krcato jedino ružnim bučnim uspomenama na udžerice  u blatu, hladan bućkuriš umesto obroka i samopouzdanje razlupano kao ispušteno ogledalo. Ili još gore, hladnoća i očaj, poput mermernih pločica i skupih komada nameštaja kojima neželjeni roditelji ograđuju svoj očaj i brane se od dece koja ih ne zanimaju.

Godinama je izbegavala tu zgradu. Mislila je da će joj srce prepući, ako makar i kroči, ako zađe među te čupave glave. Ako  uđe, i zapahne je čežnja za ljubavlju i potreba da budu maženi, toliko jaka i gusta da  je možeš vijati po hodnicima Zavoda, da bi je sekao na komade i podelio na sve te ostavljene, ranjene dečije duše.

Plakala je Milena i danas. Ali, kroz suzama zamrljano lice, konačno je iskrio osmeh, razvučen od uha do uha, onaj koji ne može da se namesti  i kupi.  Bujica je pretila da se konačno smiri, i usahne.  Utroba je i dalje bila prazna. Ali ne i usamljena. Nekoliko desetina centimetara na gore, iznad nje, sve je konačno bilo na svom mestu.  I suze su mogle ponovo da poteku. Niz obraze, kako i treba. Dok su je ruke musavog dvogodišnjaka grlile kao da su rođene baš zato, da pokupe i usahnu sve njene suze.

Izvor fotografije

Category: Piskaranje, Proza i oko nje

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (2)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219