Ono što smo prećutali

| 1. октобар 2012. | 7 Comments

Prošao je rukom niz obraz, glatko, sveže izbrijan. Brideo je. Umesto poljupca,  samo bolan i uvređen pogled. Dok je koracima osuđenika  u krugu koračao ka izlazu, suzdržao se da uzdah ostavi  za momenat kad se nadje u hodniku ispred stana i zatvori vrata za sobom. Tako. Prvo jutro bez reči. Prva noć u odvojenim krevetima. Da li ovako puca sve, prošlo mu je kroz glavu dok je lift klizio ka dnu. Sedam  i 15 ujutru.

Crveni  C5, sinoć ispoliran i ušuškan među drugim skupim automobilma na parkingu Belvilla,  mada lenjo verglajući, upalio je iz prve. Bar na auto može da računa. Put znan napamet, čista mehanika.  Dok je klizio mokrim novobeogradskim ulicama, po glavi mu se motao savet velikih gurua poslovnog i životnog uspeha da je radi razmrdavanja vijuga dobro ponekad promeniti dobro ustaljenu maršrutu kojom se krećeš.  Mislio je o tome, samo da ne misli na razdor, krivicu i gnev.

–  Neko drugo jutro ću probati to sa promenom – obećao je sebi.

– Da dođem u 8 i 30?  Hvala vam, vidimo se  –  zbrzala je pozdrav i brže bolje preklopila telefon pre nego što je on ušao u spavaću sobu noseći kafu koja se još pušila. Kako da isfolira da joj  kafa prija? Da može da ustane od njega, ne zna šta bi pre u kupatilu, da piški ili da povrati. Jebeni  hormoni…
–  Idem do moje doktorke, nešto me muči stomak, izgleda da sam prehladila jajnike –  dobacila je, pokušavajući da bude nonšalantna.

Jedan srk tek reda radi, poljubac ovlaš i već je jurila kroz vrata. Sedam i 14, taman imam vremena da natenane odem do Fronta. Uh, zaboravila sam ključeve od auta, promrmljala je, s mukom se izvukla iz svog malog, žutog, „Opelčića“ i  stepenicama vratila do stana. Zeznuto je ovo kad ništa ne jedeš, vučeš se kao prebijen, bez mrve snage u sebi.

On je nasmejan,  deluje tako tupavo srećno, verovatno ima i velike planove za nas. Da li je trebalo da mu kažem? Ne, želeo bi da učestvuje u toj odluci, ko zna, verovatno bi  hteo  da je zadržimo,  tupio bi mi da je abortus ubistvo, da će se sve srediti i izigravao heroja dana  – misli su iskakale, poput pokvarenih federa iz njene umorne, razdražljive i neodlučne glave.  Žao mi je,  desila si se u pogrešno vreme sa pogrešnom osobom, bebo,  poluglasno je izgovorila.
Da li on ozbiljno veruje u to sranje da je to ubistvo?  Zar je bolje da budem majka besnulja, kojoj će neželjeno derište biti večiti izgovor za sve neuspehe u  životu? A ne, ja sam se tog filma nagledala,  i ako ikada budem imala dete, neću mu to prirediti jer…

Učinilo joj se da na semaforu, koji je suviše brzo dolazio u susret, treperi neko svetlo. Htela je da…
Traaas!

Da li sam trebao da joj kažem pre? Šta? Da se ponašam kao pubertetlija koji je tek skinuo nevinost? Da sam ostao bez glave, da ne mogu da mislim ni o čemu drugom da dišem  teško i tek kada se setim? Ne znam kako bih joj time pomogao.  Da li ona misli da zaista nisam pokušavao da je zaštitim time što ću joj prećutati.. .

Sad bi od muke stao i udario glavom u semafor, samo da zaustavi misli izdajice, misli preljubnice koje ga jure još otkako je zalupio vrata porodičnog doma. Dao bi ruku sad da može da povuče sve što je sinoć, posle sati i sati  ćutanja, sasuo u lice, probajući u stvari da se opere i  da…
Jebote, šta je ovo, pa ja imam prednost!

Ooootkud ti Milice! Urliknuo je, ali bez glasa.
Bum!
Tras!

7.45. U dve novobeogradske zgrade, i ovog jutra slučajno na televizoru zadržao isti kanal – onaj gradski, Studio B. Navika.  Dovoljno da se čuje:

– Reporteri nam javljaju da se pre 20 minuta na Novom Beogradu dogodila teška saobraćajna nesreća u kojoj su život izgubile najverovatnije dve osobe. Do nesreće je došlo kada je mlađa ženska osoba u žutom  „Opelu“  projurila kroz crveno svetlo na semaforu i naletela na crveni  Citroen  5, u kojme je za volanom bio muškarac srednjih godina… Više o nesreći ćemo znati u sledećem izdanju vesti na Studiju B…

Na novobeogradskoj raskrsnici prilično zakrčenoj gomilom smrskanog metala,  radoznala masa se okupljala. Ko je kriv? Ko je prošao kroz crveno? Da li su živi – izgleda da se ruka one devojke mrda? Pazili su da ne ugaze u lokvu krvi, neki su svojim “smartfonovima” telefonirali zovući hitnu pomoć, neki su probali i da naprave koji snimak, nikad se ne zna.

Niko nije mogao, smeo, hteo da pogleda u ovo dvoje, verovatno već pokojnih. Video bi jednog bišveg muža, ljubavnika, nesuđenog oca, s pogledom zamrznutom u samrtnom ropcu ka njoj, trudnoj lažljivici i nikad ostvarenoj majci, koja je krenula da ubije njihovo zajedničko dete.  Ćutanje se plaća. Smrt je i ovaj put odgirala pametno.

Category: Piskaranje, Proza i oko nje

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (7)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. Ono što smo prećutali | www.blogovnik.com | 1. октобар 2012.
  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219