Twitter kao arena za „pljuvanje“ – zašto imam potrebu da branim Acu Stojanovića

| 1. август 2012. | 8 Comments

Twitter je kao, super. Jedna od najmoćnijih društvenih mreža, koja je pokazala snagu za društvene promene, širenje političkih ideja, borbu za ljudska prava. Ali i mreža gde možeš da napišeš bilo šta, čak i besmislicu, (samo)zadovoljan jer znaš da će to imati publiku. Mogućnost da sa ljudima koje ste do skoro gledali samo sa TV ekrana, pričate direktno, komunicirate otvoreno (ako su njihovi nalozi takvi da ih zaista oni vode), da im uputite pohvale i kritike, deluje sjajno. Do sada sam nekoliko puta sagovornike nalazila baš na twitteru, kada mi se nisu javljali na telefon, ili nisam imala njihov broj.

Ali, osim klasičnog „šuma“ (gomile nepotrebnih informacija kojom znaju oni koje pratite da zatrpaju time line), primetna je jedna zanimljiva pojava, koju  ne umem najbolje da definišem  – ljudi određenim osobama  na twitteru često napišu stvari koje, sigurna sam oči u oči ne bi mogli ili smeli!  Psovke, vredjanja, „pljuvanja“, postali su deo okruženja mreže koju su sami njeni korisnici nazivali elitističkom i davali joj nebrojene prednosti u odnosu na Facebook na primer.

Naročito se ne štede lične uvrede prema javnim ličnostima, a jednom započeta igranka, besomučnim rt-ovanjem i  fejvovanjem i nadmetanjem ko će visprenije i rečitije izvrgnuti spomenutu osobu ruglu traje satima, nekada i danima. I dok akteri samozadovoljno uživaju, a oni koji žele da budu prihvaćeni hvale takvo ponašanje, sve to kod mene, a verujem i mnogih drugih korisnika najčešće izaziva neopisivu mučninu. Tako smo bili svedoci „urnebesnog“ zabavljanja na račun glumice Ivane  Žigon, sprdanja sa njenim temperamentom, verskom pripadnošću, načinom govora, čak i sa time što ne koristi društvene mreže (ne znam stvarno gde to piše da pozorišna glumica MORA da ima internet ili twiter). Isto se pre neki dan desilo Ivanu Bosiljčiću, a poslednja „žrtva“ je Aleksandar Stojanović novinar i sportski komentator RTS-a,  koji ovih dana komentariše sa sportskih arena Olimpijskih igara u Londonu.

Rad javnih ličnosti, bez obzira na posao kojim se bave, javan je i samim tim dostupan kritikama. U tim slučajevima, naročito ako su u pitanju političari, koje direktno bira narod ili predstavnici  državnih ustanova, javnost, pa i ona na twitteru  i ostalim društvenim mrežama,  igra ulogu neke vrste kontrolnog mehanizma koji svojim kritikama treba da učini da rad tih javnih ličnosti bude bolji, a oni svesni da su „posmatrani“.

Ali to nikom ne da je za pravo da te osobe lično vređa, omalovažava, naziva pogrdnim imenima, lično se s njima razračunava, umesto da se samo zadrži na kritici njihovog rada. Twitter bonton bi valjda trebalo da bude manje ili više sličan  kao i bonton u komunikaciji uživo? To što smo skriveni iza avatara ne daje nam za pravo da napišemo stvari koje ne bi mogli da izgovorimo, gledajući tu osobu u oči.

Aca Stojanović akvitno vodi tvitter nalog i  trudi se da tvituje o stvarima vezanim za posao kojim se bavi. I potpuno je legitimno da  mu oni koji ga prate, upute ličnu kritiku za njegov rad, to i jeste lepota dvosmerne komunikacije koju twitter nudi.  Aca Stojanović radi za Javni servis, televiziju koja se finansira od TV pretplate koju plaćamo (bar onaj naiviniji deo društva, poput moje porodice), i sasvim je  legitimno tražiti i kroz ovakve kanale kvalitetniji program, ukazati na to šta se loše radi,  predložiti šta bi moglo da bude bolje, preneti svoj utisak. Komunicirati.  Ali udarati „nisko“, bez potrebe,  besmisleno je i nevaspitano.

hate-speech-is-not-free-speech

Nazivati ga idiotom, neznalicom, ređati po njemu salve uvreda, često i skriveni iza nicka koji ne znači mnogo je  ružno, nevaspitano i na kraju krajeva nije efektivno.  Jer takve „kritike“ njemu neče značiti ništa – možda će se neko vreme osećati loše, blokirati nekog korisnika. I ništa više.

Kritike da  ovaj kolega komentariše sportove kojima nije dorastao po znanju verovatno stoje, ali za mene je pravo pitanje – zašto RTS nema plejadu kvalitetnih komentatora, specijalista za svoje sportove, nego pravi “multipraktike?

Na Olimpijadu nije krenuo sam, već ga je poslalo rukovodstvo RTS-a. Dakle, ako je neko nezadovoljan kvalitetom voditelja na RTS-u, oni su logična adresa. Aca Stojanović je čovek koji je dobio novinarski zadatak. I on ga radi ozbiljno, profesionalno, najbolje što on ume.  Ne znam da li je iko od tih koji se prave pametni na društvenim mrežama uputio neko protestno pismo Javnom servisu na primer.

Ukusi su različiti, ali recimo ja gledam samo sportove gde poznajem makar osnovu igre, te zaista nema potrebe da mi komentator objašnjava kako se zove koji šut, šta je ofsajd a šta aut. Ali je potrebno da zna finese, da poznaje taktiku, da  ima zanimljive izjave stručnjaka na tu temu. A to je nemoguće ako jedan čovek prati gomilu sportova odjednom.

Od svih koji pametuju i utrkuju se ko će više da vređa, volela bih da vidim bar jednu osobu koja bi umela da savršeno popuni prazninu i tišinu od 90 minuta, na primer, koliko traje jedna fudbalska utakmica? Ne treba da nam govori ko je kome dodao loptu, to i sami vidimo.

A, da vas vidimo junaci?

To se uklapa u sveopšti trend potcenjivanja novinara i posla koji obavljaju, kao i njihovog izjednačavanja sa površnim i glupim pojedinicima u novinarstvu, kakvih ima u svakoj profesiji. Novinarstvo je potplaćena, veoma teška i naporna profesija, i oni koji su tu i dalje, zaista vole svoj posao, inače bi već odavno prešli na neka „bolja“ mesta.

Ne znam da li da citiram jednu od mojih omiljenih izraza rđavom k…. i dlaka smeta, te je našim twitter patriotama smetalo i što je voditelj preterano emotivan, što viče i raduje se za svaki naš poen. Za mene to može da bude samo plus, uvek su me užasno nervirale „drvene Marije“, naročito kada igra reprezentacija. Ok,  ako gledam klupski sport, nije mi baš prijatno ako voditelj očigledno navija za određeni tim, ali ako to ume šarmantno da nosi, bude mi čak i zanimljvio.

Inače,  primetan je taj trend, sasipanja u lice javnim ličnostima i osećaja lažne moći, javnih rasističkih, nacionalističkih i drugih vređajućih ispada na društvenim mrežama.  I to nije pojava samo kod nas, dešava se i globalno, „žrtve“ su svakodnevno i obični korisnici, samo nam vipe upada u oči ako je neko javna ličnost. I twitter se sprema da se razračuna sa ovom pojavom, a pitanje je delikatno jer  svaka moguća zabrana može da zadite u slobodu govora, pa će trebati puno opreznosti.

S druge strane imamo i pojavu drugih javnih ličnosti koje su „otkrile“ društvene mreže i oduševljeno ih koriste,  na taj način prikupljaju fanove, pratioce, ali i koriste priliku da se razračunaju s drugim osobama. Ali, to ne znači da ono što izgovore na društvenim mrežama nije javno i ne može da povuče neke posledice. U ovom slučaju, veoma ružne stvari napisao je Danilo Ikodinović, koji je u poslednje vreme pasionirani korisnik tvittera – način na koji mu se lično obraćao,  ili komentarisao bez „menšna“, bez obzira na njegovo mišljenje o Stojanoviću kao novinaru, i na njegove novinarske kvalitete, nije dostojan jednog nekada vrhunskog sportiste i člana reprezentacije. Jedno je twitter shvatiti kao mesto za opuštenu i neformalnu komunikaciju, ali ako si javna ličnost, nekada idol mnogima, najmanje što možeš da uradiš je da vodiš računa ŠTA i KAKO govoriš na mreži.

PS: ne poznajem lično Acu Stojanovića

P.S.2:  i sama sam više puta napisala ili retvitovala neku kritiku koja se odnosila na njegov ili rad njegovih kolega sportskih komentatora. To smatram korisnim, i uvek bih volela da se moj rad kritikuje, tako da mogu da izvučem pouke iz svojih grešaka.

 

 

 

Category: Bez dlake u mozgu, Društvene mreže

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (8)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219