Zaposleni i preduzetnici – šta umesto ispraznog rata rečima?

| 26. јануар 2012. | 4 Comments

Svako se češe tamo gde ga svrbi. Tako i meni tekst Ivana Minića na temu preduzetništva i radnika u Srbiji, koji je  onomad izazvao veoma mnogo komentara, diskusija i obostranih teških reči, ( iako sam na momente zaista nalazila razumevanja za to šta je pisac hteo da kaže), još zveči u glavi… Veoma me je neprijatno iznenadila količina jednostranosti i uskog razmišljanja velikog broja ljudi iz tzv „online zajednice“.  Zašto?

Pored svega što je, čini se na namerno grub i senzacionalistički način napisano u tom tekstu i u komentarima, ispada da oni koji nisu po merilima novog tranzicionog poslodavca, maltene ne treba ni da rade ni da postoje, iako, sigurna sam svako od njih ima bar jednu osobu iz „grupe“ onih koje su prozvali  kao neradnike i „nepodobne“-  ženu trudnicu, ili starijeg oca koji teško nalazi posao, rođaka sa invaliditetom.  Od svih podela koje su navedene, priznajem samo jednu –  na radnike i neradnike. Sve ostalo je irelevantno, diskriminušuće i vređa. Kao da zaboravljamo da se kvalitet jednog društva meri načinom na koji postupaju prema njegovim najranjivijim delovima.

No, ova priča, kojoj posvećujem tekst, iako je samo mali delić odnosa poslodavac – zaposleni, meni, a verujem i mnogim ženama koje su rodile dete ili to planiraju da učine, veoma je važna.

Probaću da odolim generalizacijama, pa da iznesem nekoliko teza koje se možda mogu, možda i ne mogu dokazati, ali ja ih vatreno zastupam, jer su se pokazale na „sostvenom uzorku“ – ljudi oko mene, to tako izgleda i boriću se svim svojim snagama da težimo ka tome, a ne ka društvu u kojem je vrhunski kredo: ČOVEK JE ČOVEKU VUK.

Trudim se da  razumem sve muke preduzetnika i da na realan način sagledam život danas u Srbiji,  koliko to god mogu, kao ćerka i sestra preduzetnika, kao neko ko desetak godina zarađuje za hleb, a poslednjih sedam uklapajuci i roditeljstvo uz to,  i kao supruga zaposlenog koji gotovo i ne viđa porodicu da bi mogao da joj obezbedi pristojan život.  Smeta mi, prijatelji, što zaboravljate da u ovom društvu, kakvo vi zamišljate, društvu onih koji su jaki, koji su moćni, uspešni puni snage, takvi ljudi treba tek da se RODE  i PORASTU. Treba neko da ih RODI, neko da ih VASPITA. Ili mislite da će to samo od sebe, a?

Kao majka troje dece, uz to još trenutno na porodiljskom odustvu, i kao članica Udruženja RODITELJ koje se aktivno, između ostalog, bori protiv diskriminacije trudnica, zaposlenih žena po osnovu roditeljstva, neke teze  koje pojedinci izrekoše bez imalo blama  učinile su da se osećam kao da me je neko polio kofom fekalija. I mogu samo da zahvalim svom poslodavcu, Večernjim novostima, što, hvala Bogu ne razmišljaju kao „novi mladi lavovi“ naše tranzicije…

Gotovo svakog dana od kako je nastalo Udruženje RODITELJ, javi se neka žena koja je ostala bez posla, koja je diskriminisana zato što je majka, ili je poslodavac zakinuo, ili doživljava mobing jer se usudila da njegovo nezakonito ponašanje prijavi inspekciji, a naša pravnica pada na nos dajući besplatne savete, jer te žene NEMAJU kome da se obrate da ih uzme u zaštitu. Država je predvidela mehanizme koji u praksi ne funkcionišu! Da se ovakve stvari dešavaju  vašoj sestri ili ženi, sumnjam da bi pomislili – ako i treba, htela je da se uvali i ode na porodiljsko…

Otvorena diskriminacija žena i majki

Probajte da malo razmišljate  „out of box“, mada svi mi hteli ili ne posmatramo svet iz sopstvene kutije. Ako odolite da mislite kako su svi ljudi prevaranti, neznalice i zli, rešite se generalizacija, možete da razmislite i o nekim zanimljivim tezama:

Lako je reći – neću zaposliti ženu u fertilnom periodu. Ali ako shvatiš da je više od polovine fakultetski obrazovanih ženskog pola, da je brojka onih koje mogu da rode povelika, a da i one koje imaju decu svakako ponekad odsustvuju s posla zbog te dece, ostaje pitanje: Koga ćeš da zaposliš? (osim ako ćeš da zapošljavaš isključivo muškarce, ali ajde da ovu temu ne prenosimo na taj teren).  Činjenica je da imamo veliki višak radne snage koji omogućava da se zaposleni smenjuju kao na traci, ali ozbiljnom poslodavcu nije u interesu da svaka tri meseca zapošljava nove radnike.

Država je na papiru zaštitila žene od diskriminacije i po osnovi roditeljstva. Dala im je pravo na bolovanje od godinu dana, mogućnost da idu na održavanje trudnoće ( i za to dobiju deo plate, 65 odsto, a zahvaljujući nekim lokalnim samoupravama i celu platu), propisala da ne mogu da odbiju otkaz sve dok su na bolovanju, propisala da je poslodavac dužan da redovno isplaćuje platu, a onda da čeka nadoknadu od države, zabranila da se na razgovoru za posao uošpšte žena pita za porodicu.

Ali, realnost je MALO drugačija.

Pogledajte kako Mahlat piše o toj drugačijoj realnosti, jutros, kada smo mislile na iste stvari. Jer, u realnosti, drugo pitanje, odmah posle stručne spreme je da li ste udati, imate li decu, planirate li decu. U realnosti, prijavljuju vas na „belu platu“ od 18.000 dinara, a ostatak dobijate na ruke, pa i ako ste i planirali trudnoću, nećete skoro zatrudneti jer s takvom platom nećete nikada podići kredit za stan. U realnosti žene (čak i u državnim službama!) rade nezakonito sa ugovorima na određeno vreme,  pa poslodavci  koriste rupe u zakonu da se ugovore besomučno produžavaju, prave tzv prekidi u stažu… Onda oni imaju  praktično keca u rukavu, jer ako se žena usudi da zatrudni, čim joj istekne ugovor poslodavac nema NIKAKVE obeveze prema njoj, pa je čeka sudbina žene s malom bebom koja  nema posao i koju tek niko neće hteti da zaposli.

U realnosti, poslodavci ne isplaćuju nadoknade trudnicama (čak i kada ih država refundira), nezakonito ih zadržavaju mesecima, ili im umanjuju iznos, isplaćuju ih u robi?. Da bi izašli na  kraj s poslodavcem, treba da ga prijavite inspekciji (čega se žene s razlogom plaše) koja će vam reći da ne može ništa. Da bi izvukli svoje pare, morate da ga tužite privatnom tužbom. A kada se i ako se jednom vratite na posao, napraviće vam haos od života i ostaćete bez posla ovako ili onako (imali smo u praksi Udruženja slučajeve žena kojima smo pomogli da se obrate inspekciji, ali s povratkom na posao doživljavale takvo maltretiranje da su morale da daju otkaz…).

Da li znate da su žene preduzetnice koje odu na porodiljsko bolovanje u podređenom položaju, jer plaćaju duplo doprinose? I da u ovom slučaju nije dovoljno ni što je obdusman rekao da je takvo tumačenje zakona u stvari nezakonito, jer  je državu baš briga?

Dakle,  zahvaljujući državi SVI smo na gubitku. Vredi li se zapitati, možemo li mi učiniti nešto da nam bude bolje, štaviše možemo li mi pritisnuti malo državu da nam svima omogući da radimo i živimo trudeći se najviše što možemo?

  • Zašto majke mogu da budu u proseku (dakle uvek ima i biće izuzetaka) bolji i efikasniji radnici od onih koji to nisu?
  1.  Kada ste mladi i bez obaveza, imate ceo letnji dan do podne da radite sve polako, bez žurbe.  Nemate zašto da žurite kući. Zaposlene majke uvek imaju na umu da ta osoba s kojom su ostavile dete nije mama i uvek će želeti da što pre završe posao da bi otišle kući. Neće imati vremena za beskrajna kafenisanja, 15 puš pauza, privatna telefoniranja, fejsbuk. Jer vreme do kraja radnog vremena vrtića ističe  tik – tak, bebisiterkino prekovremeno se svakim minutom povećava… Zato će biti efikasnije  i brže.
  2. Kada ste sami, dobiti otkaz nije najgore što može da vam se desi., uvek je tu mama da doturi malo novca, roditeljski dom da bude koji mesec ako nemate za kiriju…Kada ste odgovorni za još jedan život, siguran posao znači siguran život, znači stan, hranu, potrepštine koje MORATE na kraju meseca da platite. I zato ćete kopati i rukama i nogama da taj posao i zadržite, i još više ako možete i da napradujete, jer to donosi dobrobit vašoj porodici.
  • Kako može da se olakša preduzetnicima kada su trudnice/porodilje u pitanju?

Može na primer, da se ceo proces uplate plate/naknade dok je trudnica na porodiljskom odsustvu skine sa grbače poslodavca. Jednostavno, kao kada se radi o roditeljskom dodatku, gde se za njih otvara poseban namenski račun, može se na isti taj račun i uplaćivati plata tokom porodiljskom. Time bi poslodavac bio lišen brige o zaradi žene dok je  ona na porodiljskom odustvu i na održavanju trudnoće. A angažovanjem drugog zaposlenog na određeno vreme, završio bi se taj deo priče vezan za gubitak zaposlenog (naravno, ni taj proces zamene nije idealan, ali nije ni život idealan).

Štaviše, Udruženje RODITELJ je takav predlog još početkom prošle godine sačinilo i poslalo nadležnim ministarstvima,   Dobili smo vrlo štur i bezobrazan odgovor ministarstva za rad i socijalnu politiku, koji vam pokazujem skeniran.

Odgovor ministarstva za rad -

Zaključak je: SKUPO nam je  i ne želimo da se dodatno trudimo oko porodilja, kao ni da preuzimamo dodatne admisnitrativne troškove u vezi toga, koji sada padaju na teret poslodavca… Pa vidite dragi poslodavci i preduzetnici ko je za to kriv, država ili žene koje zatrudne…

  •   Šta  konkretno neki preduzetnici mogu da urade da nama, radnicima/radnicama pomognu ( ili nam u našoj borbi pomognu)
  1. Pravilnije raspoređivanje odsustva. Kad žena postane majka, njen partner postane šta? Ili on ne postoji, ne računa se? Država je propisala porodiljsko odsustvo samo od tri meseca, koliko je realno potrebno da se žena oporavi od porođaja i ponovo udje u kakvu takvu kolotečinu sa novim članom porodice. Država je ostavila mogućnost da otac sasvim legitimno posle isteka ta tri meseca ode na bolovanje radi nege deteta, a majka se vrati na posao. Koliko muškaraca iskoristi tu mogućnost? Koliko poslodavaca bi „pustilo“ zaposlenog muškarca na porodiljsko odustvo? Zašto nam ne pomognete da se teret roditeljstva pravilnije rasporedi, pa će odmah žene manje odsustvovati s posla a i na samom poslu biti više i bolje angažovane. Povlastice od strane države za poslodavce koji podstiču da i muškarci uzimaju bolovanje za negu deteta, bile bi dobar korak (tako nešto postoji već u Hrvatskoj).
  2. Klizno i „part tajm“ radno vreme. Postoje zaista neki poslovi gde je ovo teže izvesti, ali na ogromnom broju radnog mesta mogao bi se posao tako organizovati da zaposlena majka prilagodi radno vreme svojim novim obavezama, u dogovoru s poslodavcem, tako da i posao i porodica najmanje gubi. Prva bih sutra stala u red u takvu firmu gde ću moći da radim noću, nosim posao kući da radim kada deca spavaju, radim od kuće, samo da bih mogla koliko toliko da kvalitetno ispratim njihovo odrastanje, a da ss druge strane i dalje se profesionalno ostvarujem.
  3. Vrtići pri kompanijama. Ovo zvuči malo preambiciozno za male firme, ali veće firme bi lako mogle da okupe, oranizuju da deca zaposlenih budu čuvana u blizini radnog mesta. Roditelje to lišava užasnog stresa o tome da li će završiti posao pre kraja radnog vremena vrtića (u Bg rade maksimalno do 18 h, a uračunajte u proseku još sat da stignete do vrtića…).  Kao novinarka, moje radno vreme je najčešće od 10 do 17, 18 h. S druge strane, vrtička pravila zahtevaju da decu dovedem do 8, najkasnije pola 9. To je mnogo bačenog vremena, premalo zajedničkog vremena, mnogo stresa oko stizanja i previše razmišljanja o organizaciji dana umesto o poslu. Takav način čuvanja bi mnooogo olakšao život roditeljima, da ne govorim o tome što bi pauzu koristili da vide decu, majke bi tako mogle da ostvare pravo na pauzu za dojenje, a deca i roditelji bi dolazili i odlazili zajedno što bi im dalo dodatno vreme tokom dana.
  4. Fleksibilnost poslodavca kada je rasporedjenost obaveza u pitanju. Posle prve trudnoće, svesna sam bila da ne mogu da kvalitetno radim na mestu gde sam radnije radila, naročito što nisam imala nikakvu pomoć, ni dovoljno velika primanja da obezbedim bebisiterku za dete. Sa urednikom sam došla do kompromisa  – umesto u dnevnoj redakciji naredne tri godine radila sam u časopisu naše kompanije koji izlazi dvonedeljno, i na taj način bile su “ i ovde site i vuci na broju“. Takođe, u drugoj trudnoći urednica mi je, s obzirom na to da sam trudnoću održavala i imala kontrakcije, ponudila da radim od kuće, što sam ja sa zadovoljstvom prihvatila. Dakle, iako sam mogla da budem na bolovanju, zbog izuzetno fer odnosa poslodavca radila sam, i pored zdravstvenih problema, zahvaljujući super uslovima rada koji su mi ponuđeni. Ovo su naravno samo neki primeri, ne znači da je ovo uvek moguće učiniti, ali verujem da velika većina radnika dobro zapamti kada je poslodavac korektan, i zna to da ceni.
  5. Ostavljam ovu temu otvorenom za predloge i ideje, hajde da radimo nešto konstruktivno umesto da trošimo energiju na rasprave koje nam neće doneti mnogo, sem lažnog osećaja važnosti…

 

UPDATE: Pogledajte i Stav Udruženja Roditelj, iznet u Tekstu „Porodilja, noćna mora sprskog preduzetnika“

 

 

 

 

 

Category: Akcije, Udruzenje RODITELJ

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (4)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. Zaposleni i preduzetnici – šta umesto ispraznog rata rečima? | www.blogovnik.com | 26. јануар 2012.
  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219