10 stvari kojima PR-ovi izluđuju novinare

| 27. децембар 2011. | 22 Comments

Prva znanja koja sam o PR (public relation) – stekla, bila su, logično, iz ugla novinara. I mada im to svakako nije jedini, ni najbitniji deo posla, onima koji se bave odnosima s javnošću, kontakti sa novinarima su važni. Zato me i nervira što ga nekada previše  olako shvataju, a posle se pitaju – zašto nema rezultata?

Probaću ovde da sumiram šta me je prethodnih godina strašno nerviralo u kontaktu sa PR osobama, a vezano za moj, novinarski posao:

1. Slanje masovnih, bezličnih mejlova –  Novinari svaki dan dobijaju mnogo i – mejlova.  Otvoriće uglavnom one koji najavljuju važne događaje (mada za njih uglavnom podestnike dobijaju telefonom, videti tačku 2.), one od ljudi u kojima su u dobrim poslovnim odnosima, kao i one koji im pružaju zanimljivu informaciju još u naslovu. Ostale će možda otvoriti, ali kad vide bezličan i- mejl, poslat masovno na mnoge adrese (koje nekada, da nevolja bude veća nisu iskopirane u BCC već u CC liniju, pa tako kao na dlanu imate sve  i – mejlove korisnika kojima je poslato),  brže bolje će ga zatvoriti. Ili, još gore, ako im nekoliko puta pošaljete takav  i- mejl, više niko neće gledati temu pisma, već samo od koga je, i ići će automatski na „otpad“. Još manje je profesionalno poslati na primer novinaru koji prati zdravstvo informaciju da je izašao novi model automobila i da je predstavljen na Sajmu automobila. Šta on da radi sa tom informacijom? Osim što će zaključiti da PR ne radi dobro svoj posao…

sjajna prica pr mediji

Izvor fotografija

2. Bez follow up-a: Pre neki dan sam proverila posle duže vremena poslovni mail. Razlog je prost  – na porodiljskom sam odsustvu i trenutno ne radim. Kad me nije šlog strefio od količine mejlova (iako sam uredno skoro svim svojim saradnicima najavila odsustvo). Kako sam zbog rizične trudnoće morala rano na trudničko, a zatim i porodiljsko odsustvo, na radim duže od godinu dana. Ali, to nekim predstavnicima PR službi nije jasno, pa uporno šalju, šalju mailove, najave, saopštenja… I nikome nije palo na pamet da me pozove, pita da li sam dobila i- mejl, da li sam videla najavu, da li ću prisustvovati konferenciji, da me pita kako sam? Nije teško ponekada pretresti mailing listu. Ovde moram da se ogradim da je ova praksa primetna kod onih koji se bave odnosima s javnošću u državnim službama, ministarstvima i slično, a gotovo je nema u agencijama. Ali mi, kao baksuzu i to smeta, jer znači da od naših poreza plaćaju tamo neke službe koje ne rade dobro svoj posao…

3. Slanje tupavih i još gore, nepismenih saopštenja – Pisanje saopštenja za medije je valjda druga lekcija iz Odnosa sa javnošću (prva je valjda da nikada lošim radom nećete prodati proizvod dva puta, i da rezultati ne dolaze preko noći). Valjda i vrapci na grani znaju da se pri pisanju saopštenja valja voditi dobrom praksom pisanja vesti – u prvom pasusu daš informaciju, razradiš u još tri pasusa i dosta je. Ako imaš još „mesa“ koje novinarima treba, to staviš u poseban dokument. Tako da onaj, ko je u žurbi može da uzme saopštenje, a kome treba „prežvakan“ materijal , dobiće i to. Mnogo ređe sam dobijala ovakve materijale, od onih „drugih“.

4. Spamovanje   – Slanje istih mejlova do besvesti, slanje na sve moguće kontakte novinara, slanje svim novinarima koje poznajete, mogućnosti su velike.  Za utisak, pogledajte pod tačkom 3

5. Trpanje u isti koš –  Ako želite da prenesete poruku, novinar je u prvi mah vaš primalac poruke, ali i vaš kanal. Zbog te dvostruke uloge ga pazite, i nemojte sve novinare trpati u isti koš.  Vaša dužnost je da ih dobro znate (naročito tzv. sektorske novinare koji prate tematiku institucije/firme koju prestavljate). I zato je jako glupo i neprofesionalno da komunicirate isključivo formalno, ili masovnim porukama, ili na isti način prema svima. To vređa inteligenciju.  Posmatrajte nas kao individue, a ne kao hodajući materijal za „fini pritisak“ i spinovanje „pogodnih“ tema. Na taj način doći će  i ROI.

public relation and journalist

6. Pogrešna procena o „potkupljivosti“ – da li vi zaista mislite da novinari dolaze na neke „evente“  zato što će popiti besplatno piće, dobiti notes ili ćete ih poslati na ručak na Babe? Čast izuzecima, koji bacaju ljagu na sve novinare, ali nemojte se prema nama ponašati kao da smo niža vrsta, koja se, zbog loših primanja može lako potkupiti. Iako je javna tajna da su neki novinari “ na platnom spisku“ pojedinih kompanija, nema razloga da se sa ovom vrstom predrasuta prilazi novinarima,  Na kraju krajeva, takvi „saradnici“ će  kad tad narušiti i vaš kredibilitet, a igranje reputacijom zarad kratkoročnih rezultata nikome nije donelo dobra.

7.  „Pritiskanje“ da se nešto objavi –  Malo je kontradiktorno, jer ako se tako malo značaj pridaje novinaru, kako to odjednom mislite da se on mnogo pita da li će neki tekst biti objavljen ili ne? Bez obzira na lične simpatije, prijateljstva, obećanja, neke stepenice ne mogu da se preskoče. A to je urednik. Šef. On filtrira. Nekada i iz pogrešnih, nekada iz jasnih, nekada iz neprofesionalnih razloga. Ali, novinari (najčešće) nisu krivi što nešto nije izašlo u novinama. Osim onih slučajeva kada ne znaju uopšte da piš,u pa upropaste tekst, ali to je za drugu temu… Dok vi pritiskate nesrećnog novinara, niste se ni setili da je u njegovim rukama malo moći i da „pomoć prijatelja“ treba da tražite na višim instancama. Ako vam uopšte takva praksa treba – u našim Piarovskim vodama raširena, a neki koji znaju više o PR- u  krstili bi ovako ponašanje ne baš lepim rečima. Za promenu, pogodite nas nekada nekom lepom, pitkom pričom, ili malom ekskluzivom, znaćemo da cenimo!

8.   Izigravanje „živog zida“ i „topovskog mesa“ Potpuno je jasno da ne treba direktor/menadžer/važna ličnost da se uvek javlja novinarima na telefon i svakodnevno ćaska s njima. Ali poenta odnosa sa medijima nije  jednosmerna komunikacija – da mediji budu tu kada su potrebni, a da se prema njima postavi zid kada neko slučajno proba da probije „oklop“ izvan izlizanih fraza u saopštenju i šturih, napamet naučenih rečenica nadležne osobe u izjavi. Ako kažem da mi treba izjava ministra, direktora, ma koga da zastupate, ona mi treba, vaše je da se polomite da mi to omogućite. Kakav će biti sadržaj te izjave, da li će vaša taktika biti takva da će se reći okruglo pa na ćoše, to je manje važno, ali deo vašeg posla je da učinite glavne/odgovorne/ važne DOSTUPNIM. Tu lekciju doduše možete da naučite i danas, koristeći društvene medije, gde je konačno novinarski san – dvosmerna komunikacija i reciprocitet postao realnost, a neki političari se već odlično snalaze i (zlo)upotrebljavaju blagodeti ovih tehnika.

9. „Tante za kukuriku“ – Probajte da gledate na novinare kao na saradnike, poznanike, nekada čak i prijatelje. Nemojte samo meriti ko je kome koliko učinio, zaradio, koliko  usluga napravio. Jer, to ne ide tako, nije to pijaca ni trgovina. Gradite iskren i dvosmeran odnos poverenja sa novinarima, to će vam se UVEK isplatiti. Ali, nemojte apotekarskom vagom meriti koliko je ko kome sada dužan. Jer, kao što su vama vezane ruke, verujte, i novinarima su.

10. Oglasi se plaćaju! Nemojte nikada, nikada, nikada tražiti od novinara da vam u novine pusti ono što bi u njegovoj firmi trebalo da radi oglasno odeljenje.

 

 

 

 

 

 

Tags: , ,

Category: Iluzije novinarstva

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (22)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219