Može li se na porođaj bez koverte? Može!

| 21. јул 2011. | 29 Comments

Prolaze dani, sležu se utisci, ali Sara, novi, uvaženi i najvažniji član naše porodice ne da vremena da napišem koju. O njenom rođenju, manje, to čuvam za sebe i  kutiju za lepa sećanja, ali više o ruini od bolnice u kojoj sam je rodila. Da, to je porodilište na Zvezdari, bolnica koja izgleda kao da su na nju zaboravili – oronulo, staro, soc realistično.

Čak i ona odeljenja koja su „renovirana“, ne izgledaju mnogo bolje, a zajedničko kupatilo na bebi frendli odeljenju nije renovirano decenijama. Ali, baš u takvom porodilištu, koje izgleda najlošije od svih beogradskih, rešila sam da rodim svoje treće dete. Odlučujući faktor – ljudi!

Kada sam prethodni put boravila tamo, bila sam šokirana što me neko, hej, zove imenom, a ne brojem, maaaajko ili kravo. Bila sam šokirana što svoju frustraciju i nervozu ne iskaljuju na ženama koje obavljaju jedan od najvažnijih poslova – donose decu na svet.  Kada sve to uporedim sa iskustvom od pre šest godina, kada sam mentalno pripremljena na porođaj došla u „elitnu“ kliniku u Narodnog fronta da rodim moju Janu, a izašla 4 dana kasnije potpuno psihički slomljena i bez mrve majčinskog samopouzdanja, dileme nije bilo – idem opet u Zvezdaru!

Moj doktor Ivan Bojović  je među mamama poznat kao „čudo“, uvažen i omiljen. Samo zato što:

– persira ženama  – pacijentkinjama – svima

– isto se ophodi prema svim pacijentkinjama, bez obzira na izgled i status

– objašnjava šta se dešava na porođaju, ne pravi se pametan mistifikujući situaciju

– žene koje porodi prati do kraja – pita kako su, obilazi ih i ponaša se potpuno ljudski

– ostavlja utisak osobe koja ne „ošljari“

dobar doktor

Utopija ili realna mogućnost?

Tako je bilo i na Sarinom rođenju. Došla sam na kontrolu, ali su uvideli da će Sara uskoro. Prošla proceduru, smestili me i sve je trajalo ukupno  2,5 sata (stigla sam čak i da tvitujem i da se javim online drugaricama). Za to vreme, u porodilištu koje ima 5 kreveta i taj dan je bilo puno, atmosfera je bila super, doktor Bojović i sve sestre nasmejani, niko nikog nije gnjavio, niko ni na koga vikao (ili ne daj bože govorio pogrdno).

Ono što je najbitnije:

Nikome nisam ništa platila, potplatila, nije bilo parfema, koverti, viskija, sestri od tetke kao veza,  čak ni pozivanja na moje novinarske veze. A dobila sam tretman dostojan mame koja donosi novi život.

Pregledali su me cela dva puta a porodila sam se uz svesrdnu pomoć babice koja jeste malo izgledala kao mesar :) ali je bila dovoljno autoritativna da me bodri, ali ne gruba. Uz svog muža koji me je držao za ruku i doktora koji je sve samo posmatrao, jer nije bilo potrebe da interveniše. i to je o.k. jer žene dolaze da SE porađaju a ne da IH porađaju, a svo osoblje je tu samo da nadzire da li je sve u redu, i u slučaju potrebe interveniše.

Sve se sjajno završilo, Sara je došla na ovaj svet u atmosferi zadovoljstva i smeha. Imala sam ja zamerke, jer na primer, nisam je odmah podojila (kako pravila Bebi frendlija preporučuju) i dobila sam je tek posle četiri sata, ali sam svesna da principi „Bolnica prijatelja beba“ ne funkcionišu još kod nas. Ali, ako ijedna bolnica ima kapaciteta da jednog dana to postane, onda je to porodilište na Zvezdari. Za četiri dana koliko smo Sara  i ja provele tamo, nisam imala nijednu primedbu (jesam – spremačice prilično loše rade svoj posao, i kupatilo se čisti minimalno).

Lekari, sestre, osoblje bili su ljubazni, na usluzi, jednom rečju – normalni (Bože, da li je strašno što nam je u ovoj zemlji sve što je normalno – šok). Ispoštovali su moju želju da se beba ne dohranjuje, kada je Sara bila na „sunčanju“ zbog žutice, donosili su je na podoj čim zatraži, mojoj cimerki su obezbedili uslove da izmlaza mleko za svoju bebu koja je bila na infuziji (ako mislite da je to neki uspeh, pitajte druge mame odvojene od beba kako prolaze dok su njihove dojke prepune mleka, a njihove bebe kljukaju adaptiranim).

I još nešto bitno – naučila sam lekciju: ne moramo da se pravimo pametni i čašćavamo lekare i medicinsko osoblje. To je KORUPCIJA, i tako postajemo saučesnici. Ako nam pak traže, ima načina da se to reši – policija, MUP, tužilaštvo.

 

Evo moje lične istorije:

  • Na prvom porođaju, pogubljena i prepuna straha, pristanem na ponudu načelnika jednog porodilišta da me on porodi. Otvoreno ga pitam – da li to nešto košta. A on mi šeretski kaže – za tebe, ništa (jer se znamo preko posla, ja novinarka koja prati zdravstvo, on načelnik zdravstvene ustanove. Odnela sam mu mesecima posle porođaja parfem, kao znak pažnje. Epidural i prisustvo oca na porođaju sam naravno platila. Ovo prvo po dve tarife, javnoj i ispod žita, ovo drugo regularno na račun bolnice.
  • Pre druge trudnoće, odem ja da zakažem kontrolu kod svog onkologa (imam  benigni tumor – fibroadenom, koji mora da se redovno kontroliše). On kaže za 3 meseca. Na moju opasku da ja planiram trudnoću i da ću uraditi UZ privatno a njemu doneti rezultate, on krene da se izdire na mene, kako to da se nisi setila da dodješ KOD mene privatno! Ne, nije me mrzelo da pišem zaštitniku pacijentovih prava. Ni da čekam izvinjenje doktor, koje je došlo pismenim putem.
  • Drugi porođaj, sad u još većem strahu, jer znam kako sve izgleda. Promenim porodilište, nađem doktora kojeg su nahvalili. Dođem na porođaj u njegovu smenu, tako se namestilo. Od epidurala sam odustala, zbog para naravno. I sve prođe sjajno, a moj muž i ja egzaltirani što se dete rodilo čitavo a ja preživela „častimo“ i doktora i babicu. Nisu doduše nijednom rečju ni gestom to tražili. To znači da smo mi ispali blentavi.
  • I evo treći put, konačno sam naučila. Konačno me nije strah što se „valja“, što je pravilo da se ljudima dodatno plaća za nešto za šta su već plaćeni. Pa razmišljam, kako bi bilo da mene neko u redakciji plaća za svaki tekst, za koji me moja firma već plaća. I ako se već sa Udruženjem RODITELJ  borim protiv korupcije u porodilištima i objašnjavanjem ljudima koja su sve lica te sedmoglave nemani, imam li ja pravo da budem neko ko korupciju podstiče. Nemam. A nemojte to biti ni vi. Jer, za „Igru“ korupcije potrebno je dvoje.

 

 

 

 

 

 

 

 

Tags: , , , , , , ,

Category: Čari roditeljstva, Udruzenje RODITELJ

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (29)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. Može li se na porođaj bez koverte? Može! | www.blogovnik.com | 10. децембар 2011.
  2. Pet godina Piskaralo bloga | 24. фебруар 2014.
  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219