Karta

| 26. јануар 2011. | 7 Comments

Prsti joj trnu od hladnoće, obrazi bride od vrućine.  Od pogleda koji oseća po sebi. Najpre nehajno, a onda kao usput,  gledne ga krajičkom oka. Pogled joj leti po liniji njegovog nosa, bludi po snažnom vratu i ramenima koja “kipe” iz jakne. Oseća, sva gori, obrazi k’o polja bulki pokraj auto puta.  Izdajničko crvenilo. Stanice se ređaju, ljudi u nemom mimohodu ka vratima. Prazni pogledi završavaju nišaneći kroz prozor,  na pejzažima koji promiču u blagom trku. Vazduh je pretopljen vlažnim, sipljivim mirisom kiše. Dok se kapljice cede sa sklopljenih kišobrana i u koloni složno vijugaju po podu autobusa  sklapajući se u prljave potočiće, ona se bori sa sobom:

„Da li će biti suviše napadno ako ga još jednom pogledam pre nego što izađem?“ pita se dok menja težište s jedne na drugu nogu. Poslednji zavodički potez za ovo jutro, pre nego što je prepuni autobus „sedamdesetpetice” zajedno sa ostalim sapatnicima poput lave izgura na poslednjoj stanici, na Zelenom vencu. Baca još jedan užurban pogled, ali među glavama nabundanim kapama, ne vidi njegovu.

Karta kratka priča o muvanjuSledećeg jutra ulazi s mrvu više samopouzdanja, sa lokalnim „starosedeocima“ na Bežanijskoj kosi. Našminkana je, neznatno više i pažljivije nego inače, a iz dopola zakopčane jakne proviruje dekolte. Mada joj je očigledno hladno, ta sitnica ne umanjuje njenu spremnost za nemi, razbuđujući flert.  Zauzima mesto na sredini autobusa, da bi mogla da „snima“ oba kraja, jer ne zna na koja vrata će da uđe. Ovaj put bila je spremna.  Mašila se rukom za džep, da izvadi kartu, spremnu  za otkucavanje, i uz malo sreće, tutnuće je baš njemu u šake ne bi li ohrabrila početak romanse, koju je upravo razrađivala, do detalja. Sumnjala je, doduše da su joj šanse da se ona, devojka iz predgrađa s lošim pedigreom, dopada takvom tipu. Ali, pogledi, daleko od nasumičnih i slučajnih, grejali su njenu slabašnu nadu da bi mogla da se izgubi u tim lepo oblikovanim rukama.

– Baksuz, ni kartu nemam kad mi treba – promrmljala je sebi  razočarano u bradu. Ostala je u jakni koju je nosila juče,  a kako ona nije primerena situaciji zavođenja u kojoj se neočekivano našla, jutros je ostavljena na čiviluku i zamenjena ovim kaputićem u kojem će biti garantovano smrznuta, ali makar s nekom šansom da nađe dečka.

– Gospođice – preseče je glas koji je toliko dugo čekala da čuje. Pogledao je pravo u oči. Topila se. Očekivala je da će uslediti molba da se pomeri ili neki od onih izlizanih izgovora da se otpočne konverzacija, koja je u američkim limunadama bila uvertira ne samo za vezu punu ludog seksa već neretko i za prvi čin mirnog  porodičnog života u predgrađu. Ili bi za to, ipak, vozač morao da naglo zakoči, a ona ljupko padne na neznanca? Svejedno, nada u ovom času pupi u njoj. Puna iščekivanja okreće se prema predmetu svojih ranojutarnjih maštanja. Ali dok je još u pokretu,  na lepuškastom licu osmeh se kameni – tik ispod njenog nosa  je  pohabana legitimacija Gradskog saobraćajnog preduzeća sa koje strelja ozbiljno, odmereno lice „njene ljubavi u najavi“, božanstvenog stranca koji je baš tu, na korak od prljavih vrata „sedamdeset petice“ trebalo da joj izjavi naklonost i povede je za ruku, napolje, u život.

– Vašu kartu molim,  gospođice? –

– Molim – pogleda tupo u njegovom pravcu,  gledajući u stvari  daleko iza njega. Posmatrala je zgranuto kako se horizontu ruši i kida scenografija za uzdah –   rastaču vlažni poljupci,  razlivaju zagrljaji, hlade  vrući dodiri, kako se suši i u prah odlazi mirisno cveće koje je dobila, raspada čitav  dobro odmeren i ludo ispunjen život, nastao na prljavom podu dotrajalog autobusa GSP-a. Oseća da gori, opet.  Obrazi bulke, obrazi izdajice. Glupačo, imala je snage tek toliko da dobaci sebi jedan unutrašnji prekor.

Na sledećoj stanici su izašli. Zajedno. Baš kao što je i maštala.

p.s. podsetila me Zelena da sam zapostavila i ovaj deo sebe… Pišem u naletima, nekad bukvalno ustajem da bih dopisala rečenice, nekada nedeljama ne otvorim strane. Ali, uživam svejedno. Ova je i malo „out of date“ kontrolori sad nose one ogavne otrov zelene prsluke :)

Tags: , , , , ,

Category: Proza i oko nje

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (7)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. Nakon dva meseca ponovo....... #pratipetak #followfriday ! | Džepna Venera blog | 4. фебруар 2011.
  2. Karta | www.blogovnik.com | 11. децембар 2011.
  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219