Kad lekara zanima šta će pacijent misliti o njemu – „studija slučaja“

| 12. јануар 2011. | 27 Comments

Nisam o tome razmišljala dok su me krvavu i uplašenu smeštali na UZ,  dok su mi govorili da će sve biti u redu, da je beba još živa. Ni dok sam ukočena od straha čekala da vidim šta će se desiti i da li će moje pile preživeti. Ušla sam u tu bolnicu s groznim iskustvom, sa  (opravdanom) slikom lekara kao na pare alavih i prilično nezainteresovanih likova, dok su sestre bile sedmoglave aždaje, od onih koje te zovu majko, ženo, deru se dok pričaju, gađaju nisko i očigledno su jaaako isfrustrirane. Ali, kad su utisci krenuli da se sležu, kad me je doktor umirio rečima da je beba žilava i da će učiniti sve da je spase i da samo mirujem i verujem,  dok je bucmasta sestra u ambulanti u prizemlju skakala od sreće jer sam se ja radovala, 100 puta sam pomislila – o ovom moram napisati post, ovo je toliko retko u našem zdravstvu, da zaslužuje da se javno hvali, ma na sva usta!

Šćućurena na slobodnoj stolici u sobi, čekala sam da mi se oslobodi krevet na odeljenju Urgentne ginekologije GAK „Narodni front“. Razmišljala sam o tome kako život nije fer, kako posle mesec i po mučenja jednostavno nije fer da ova beba ode… Dr Nikola Sanković, načelnik odeljenja ušao je, zagrmio – „šta, zašto sediš na stolici, gde je spremačica“ i otišao da joj očita bukvicu. Od tada, pa narednih sedam dana, taj me je čovek oduševljavao svojim stavom prema pacijentu, načinom na koji priča, kako se osećaš tokom pregleda, pristupom i količinom vremena koje ti posveti. Kao da sam upala u „zonu sumraka“, ali u onom dobrom,  lepom smislu.

Nisam mogla da verujem da u „Frontu“, toliko pljuvanom i s pravom prozivanom za neljubaznost i katastrofalan odnos prema pacijentima (prvenstveno prema onima koje se porode, jer nekako kad si bolestan, sve ti dodje svejedno i samo o svojoj muci misliš, ali kad se porodiš, brate, zdrav si, prav i očekuješ da ti to bude najlepše iskustvo a ne trauma za pamćenje), postoji odeljenje gde je doktor i to načelnik toliko ljubazan, toliko na zemlji, gde sestre persiraju i ne izdiru se na pacijente, gde ti uz osmeh požele dobro jutro, gde te bude noću da ne zaboraviš da popiješ terapiju, trude se kad ti daju injekciju…

Za sedam dana provedenih tamo, nijednom se nisam osetila neprijatno ili uskraćeno kao pacijent. Načelnik je svaki dan provodio bar 15 minuta  u sobi gde sam ležala s još dve starije žene, pričao nam anegdote s posla, šalio se i posvećivao nam VREME. Ozbiljno je shvatio moje stanje, ispitao SVE čega se setio, nije mi otaljavao terapiju… Jedino što me je zvao „novinarka“, ali nekako shvatam da ljudima to prvo upada u oči – a sumnju da su prema meni „fini“ zbog profesije, razbilo je posmatranje kako se ponašaju prema drugima – isto ljubazno.

Razmišljala sam mnogo o tome zašto je odeljenje na kojem je dr Sanković tako dobro funkcioniše, vidi se da sestre zaziru od njega, ali i da svi imaju opušten, porodični odnos – i shvatila da je kuća onakva kakav je domaćin – da tamo gde gazda zna da postavi stvari na mesto,  sve funkcioniše bolje. Možda baš zato Front, na čijem je čelu toliko kuđeni i prozivani Dušan Stanojević , nije sjajan, jer Duleta, ne zanima šta će pacijenti da misle o njemu. Za njega je to prasilište i mesto gde se pokazuje stručnost svetskih razmera, rade najkomplikovanije operacije. Koga još briga za ljubaznost, lepu reč i dostojanstvo pacijenta.

Srećom, ima i onih kojima je stalo, kao dr Sankoviću i njegovoj ekipi. Kad bi ih se još „namnožilo“, gde bi nam bio kraj. Il, kad bi, barem, mogli da budu plaćeni bolje i više od onih od kojih vam se želudac prevrne od momenta kad vam se obrate…

Tags: , , , ,

Category: Sasvim lično

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (27)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219