Uspomene na 60 rata, ili pruži se koliko si dug

| 25. август 2010. | 6 Comments

Danima već  pokušavam da svarim informacije na koje sam naletela u ovom  tekstu o letaovanju na rate.  Rečenica o letovanju, ili uživanju u teško stečenom luksuzu, koji ćeš onda da otplaćuješ na 30 ili još gore  60 meseečnih rata, posebno mi stoji u grlu. Eeej, 5 godina da otplaćujem letovanje, deset kakvih dana? Šta za taj novac treba da dobijem pa da kažem: o.k. sad  moja porodica narednih pet godina neće umočiti dupe u more i plaćaću 50 evra mesečno za provod koji mi je izbledeo iz sećanja, ali, eto, vredelo je svaku paru?

Razumem globalne trendove ekonomije i vladajuću filozofiju potrošačkog društva koja na sve strane zveči: kupuj, zgrabi, gomilaj! Jasno mi je da zamajci ekonomije delom počivaju i na našoj prirodnoj (a mnogo više nametnutoj) potrebi da kupujemo, da trošimo vrednost,  menjajući tako vrednost koju smo stvorili radom, za vrednost koju nam sopstveni hedonizam ili ispunjenje naše potrebe donosi.

problemi s parama i kreditomFotografija preuzeta odavde

Ali, to uskakanje u tuđe cipele, koje ne samo da nam ne odgovaraju, već će nam napraviti jebeno velike žuljeve, koji će ko zna kada da zarastu, e to mi nije jasno. Dobro, svi smo mi deca sankcija, željni prelaska granica i putovanja, pa još nam se ni mastilo na oktroisanom Šengenu nije ohladilo, ali meni baš to malo dete devedesetih ne da mira i ne da da se opustim. Baš zato jer znam da me od plate od tri evra, praznih rafova i ograničene budućnosti deli mnogo manje nego što nam to svima sada deluje.

Ima tu, čini mi se, još  i nečeg drugog – neke potrebe da pokažemo da možemo, da smo kadri od dve mizerne plate živeti solidno, deca lepa ugojena, fino obučena, kuća sređena, vozi se auto, polovan, al’ naš, a  stigne se malo i do Rodosa, Skiatosa, Lezbosa, Antalije, Španije, Egipta, gde god, uspešni smo. Kao da možemo od paučine ili vazduha da stvorimo ono što nam nedostaje, kao da će sve biti u redu ako zamišljamo da jeste u redu. Bojim se da od te pozitivne vizualizacije nema mnogo vajde ovde, i da će život na poček ili metoda presipam šuplje u prazno kad tad da nam pukne po kičmi.

Malo mi ide na nerve i to gađanje važnim lokacijama, popularnim dakako, rangiranje odmora prema broju zvezdica na ulasku u hotel a ne prema uspomenama koje su se tamo „zapatile“. I putovanje preko pola sveta a da se nije pogledalo ni u svoje dvorište, ni malo dalje do prve ćuprije i salaša.

Nisam ja neka nadžak baba koja kuka  što su se ljudi malo razmileli i putuju. Nije to loše, ako se lepo uzme i iskešira novac, pa se uživa, što bi se reklo, za sve pare. O.k., u redu je i olakšati sebi troškove, uračunati planirane prilive, napraviti kalkulacije da bi se uhvatio momenat i ostale uspomene na vredne, zajedničke trenutke.

Ali,  stara „zentara“ u meni ne bi mi dala ni sekund mira da se opustim u tamo nekom luksuzu o kojem preko godine sanjam, ako znam da kad me istreses nećeš ni peti, ma ni deseti deo aranžmana da nađeš. Nazovite to bankarskom nepismenošću, retrogradnim razmišljanjem, ali ja, dete sankcija i nemaštine, sa ovim desetogodišnjim iskustvom samostalnog plivanja kroz svet zarade ipak najviše volim stari dobri keš i još bolju izreku  – širi se koliko si dug.

Update:

Verkić je dobro primetila da sam pogrešno interpretirala poslovicu. Hvala, ispravljeno!

Tags: , , , ,

Category: Svakodnevica

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (6)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219