(Ne)očekivano šokiranje čitalaca – naslovnica lista Time
U borbi za čitanost često se ne biraju sredstva, pa se danas zaista više nego ikada pitamo: Šta je uloga medija? Da nas(samo) informišu ili i zabave, zavedu, šokiraju? I dokle se u tom hodu po „ivici noža“ ide? Za More »
„Resurs centar“, onlajn platforma za praćenje izbora
Dok se predizborna kampanja tek zahuktavala, Medija centar je predstavio svoj online projekat – Resurs centar internet platformu. Sad, pred izbornu tišinu, napisaću malo o ovom projektu, podržanom od strane Fonda za otvoreno društvo, namenjenom novinarima, ali i svim građanima More »
Izveštaj – dobro uigrane činjenice
Bez obzira što je osim vesti najčešća svakodnevna forma novinarskog izražavanja, za neke autore izveštaj nije „zaslužio“ da se smatra posebnom formom, već mu „tepaju“ proširena vest. Sve ono što važi za dobru, univerzalnu vest, o čemu sam pisala u More »
Blog kao izvor informacija u dnevnoj štampi, slučaj JAT
Čini se kao prilično važna novost vezana za blog i domaće blogere, a online zajednica kao da je propustila da je primeti (valjda zato što se tako selektivno oduševljava pojavama): u nekoliko novinarskih tekstova u onlajn izdanjima domaćih dnevnih novina More »
Medijska pismenost na delu – kako nam „mažu oči“
Da li profesionalna deformacija ili zdrav razum, tek i nesvesno vesti iz medija odmah klasifikujem prema tome da li uopšte imaju osnovna obeležja pravilno napisane informacije, i osnove objektivnosti (ups ovo je vrlo klizav teren, ali se nadam da ćete More »
10 stvari kojima PR-ovi izluđuju novinare
Prva znanja koja sam o PR (public relation) – stekla, bila su, logično, iz ugla novinara. I mada im to svakako nije jedini, ni najbitniji deo posla, onima koji se bave odnosima s javnošću, kontakti sa novinarima su važni. Zato More »
O medijskoj pismenosti (knjiga)
Umete li da čitate medije? Umete li da raspoznate ko stoji iza neke informacije, zašto je plasirana, kome je namenjena, kako je „fino štelovana“? Da li uopšte, u sveopštem skakanju sa informacije na informaciju imamo vremena i izbora da se More »
„Kopi pejst“ novinarstvo na delu
Kopipejstologija (odličan izraz na čije autorstvo pravo polaže Siobhan, u odličnom članku o slučaju „lažnog“ Nobela i površnosti novinara), je, između ostalog, sramni manir loših novinara – štrpnu malo odavde, malo odande (najčešće uzmu tekstove sa prve strane Google pretrage), More »
Korišćenje društvenih medija kao izvora informacija za novinare – saveti
Ne morate pročitati sve što se ovih dana pisalo i govorilo na temu novinara i njihove (ne) upotrebe društvenih medija) ( u daljem tekstu DM ) u kreiranju i plasiranju vesti da bi shvatili koliko je ova, na momente žestoka More »
Kako „kazniti“ nedozvoljeno korišćenje slika u medijima?
Minja Nikolić Bogdanovski, autorka verovatno najposećenijeg bloga u Srbiji (Minjina kuhinjica) objavila je na svojoj Facebook strani epilog slučaja krađe fotografija s njenog popularnog kulinarskog bloga. Press, dnevni list koji je ukrao (ili lepše rečeno neovlašćeno objavio fotografije bez dozvole More »
Isterivanje pravde, makar i potrošačke
Da li je neko ko isteruje pravdu s prodavcima i zahteva uslugu po „pe esu“ baksuz koji nema pametnija posla ili osvešćeni građanin koji zna svoja prava i ne libi se da ih zatraži?
Trudim da živim po ovom drugom principu i ne mrzi me da se raspitam, potrudim, uzmem ono što mi pripada. Naročito sam takva otkako imam decu, pa me za neke njihove potrebe i prava ne mrzi da se potrudim i raspravljam s bilo kim. Uostalom, čitav moj angažman u Udruženju RODITELJ ima iza sebe ideju da ne želim da čekam decenijama da se probudim u državi koja je idealna za roditeljstvo već da hoću odmah, sad, da znam za svoja prava i da ih zahtevam.
Kakve to veze ima s prodavcima? Pre neki dan, u „tihom“ ratu u rukavicama između mušterija i prodavaca, ishod je bio sledeci Bedno piskaralo 2, prodavci 0.
Situacija prva:
- Odnesem laptop na popravku. PC Klinika, reklamiraju se, hvale se na sva zvona. Uredno nam daju servisni listić, dođem po laptop, kažu mi koja je popravka u pitanju i koliko je koštala. Donese momak kompjuter i nastavlja da radi, pravi se lud. Ja stojim, čekam, dramska pauza, rek’o zaboravio da mi da papirče – račun. I onda umilnim glasom upitah: A račun?
Da je pogled mogao da govori, ovaj bi u dahu rekao nešto poput: ti krmačo smaračice što me teraš da baš sad idem do šefa i TEBI dajem fiskalni račun ko da si HajleSelasije… ili tako nešto.
A ja, kao da imam sve vreme ovog sveta, stojim s mirnoćom Bude, i čekam da „šef“ dođe, prokljuca po računaru, nađe obrazac, upisuje u njega, i upisuje i upisuje i na kraju mi da fiskalni račun uz uredno prikačanu garanciju na servis. Najljubaznije sam procvrkutala hvala, okrenula se na peti i stuštila ka Zelenom vencu.
Situacija druga:
Još me euforija od mog pametnog kako li sam se setila poteza (jer sam generalno osoba s glavom u oblacima koja niti proverava kusur, niti zna gde su joj fiskalni računi niti vodi računa o takvim stvarima), kad me sačekala nova prilika da kao građanin zavapim za svoja zakonska prava :
S laptopom u rukama uletim u “Tref“ da zamenim sandale koje sam dan ranije kupila mom prvenčetu. Kako su naručene roze, isključivo, ja se zeznem kupim neke u toj bolji, povelike, ali me prodavačica umiri pričom kako uz fiskalni račun mogu da ih zamenim za manje.
I naravno pojavljujem se sledeći dan ponovo, jer sam omašila u proceni i mojoj princezi kupila veći broj. Ljubazno objasnim u čemu je problem i kažem za koje hoću da zamenim. Posle dužeg ronzanja po kutijama u magacinu, jedan mladić, po izgledu maloletnik, kaže da nema dugih ni u tom, ni u drugim modelima. Onda ja strpljivo kažem da me je prodavačica uveravala da ću moći da ih zamenim, pokazujući rukom na kutije koje je ona meni pokazala. Da, ali neko je zamenio kutije i tu su sad samo mali brojevi, ne da se dečko zbuniti. U međuvremenu se uključuje cura, koja pokušava telefonom da sazna ima li u njihovim drugim radnjama takvih sandala. Ne uspeva, nema ih nigde, kao da su sva mala nogata šestogodišnja bića u Beograud rešila da nose baš takve sandale.
Onda je lepo kažem u redu, vratite mi novac. Tu se lica uposlenih menjaju, jer se verovatno retk osreću s najvećim užasom u njihvoom poslu i ledenim glasom mi devojče kaže – ali politika naše firme je da ne vraćamo novac!
Onda nekim čudom još smirena, lepo mahnem ka papirčetu gde piše da je za reklamaciju potreban račun i mahnem joj računom, usput joj polako govoreći da je ovo jelte jedna vrsta reklamacije.
A ako nije, šta mene pa zabole za politiku firme, znam šta zakon kaže, a on mi dozvoljava da robu vratim i dobijem svoj novac nazad. Posle još nekoliko ali, i mog upozorenja da sam fina ali da ako izađem, vratiću se nazad s inspekcijom, devojče je presavilo tabak i posle 15 minuta pisanija, uzimanja lične karte, a umalo i krvne slike, imala sam svoje pare. Daleko im lepa kuća, nek šeta dete boso po moru….
Da li sam baksuz ili ne, ne znam, ali moram vam reći da sam posle svega bila prilično ponosna na sebe. Najpre, jer nisam kao što umem izgubila živce, nisam ispala ovca i upala u njihov APP sistem (ako prođe prođe). Još kad bi svi, uvek i u svim situacijama bili tako dosledni, a problemi se mogli rešiti „raščišćavanjem računa“ ih, ma gde bi nam bio kraj.
PROČITAJTE I OVE TEKSTOVE: :
Ja baš pre dva dana pisah o ovome i toliko sam samu sebe izbezumila da sam obrisala napisano. Samo tako! Dok ih bezobrazne, nekulturne i neprofesionalne ne dovedemo u red.
Like or Dislike:
0 
0
A jok! Ne brisem.
Imala sam samo malu dilemu da li da navodim ime radnje, ali što ja da štitim njihova nevaspitana dupeta?
Uh za takve je institucija „tajnog kupca“ majka Mara!
Like or Dislike:
0 
0
E svaka ti čast. I ja radim isto što i ti. Tražim račun pa makar morao da čekam pola sata dok ga ispišu na onom posebnom blokčetu (ako im kao bojagi ne radi kasa ili je navodno nemaju).Posebno to volim da radim u menjačnici jer, kada ne bih to učinio, isto bi bilo kao da sam zamenio kintu kod uličnog dilera samo što ovaj ima krov nad radnim mestom. Takođe, nedavno sam ubeđivao suprugu da traži račun nakon jednog uobičajnog pregleda u privatnoj klinici. Na moje insistiranje odlučila je da to učini ali mi je posle pričala kako se skoro nije osećala tako neprijatno pošto su oko nje fućkali, pravili se nevešti kako da otkucaju račun itd.Posle smo ona i ja razgovarali i pitali se… Da li je normalno da se osećamo glupo zato što tražimo nešto što se podrazumeva i što je je zakonom propisano, a ne oni koji ne žele da daju račune i na taj način izbegavaju plaćanje poreza na promet?Naravno da ne. Od sada ima da tražim i račun za lubenicu…
Like or Dislike:
1 
0
[...] This post was mentioned on Twitter by Angelina Radulovic, Mirjana Mimica. Mirjana Mimica said: RT @Bednopiskaralo isterivanje pravde, makar i potrošačke, novo na #piskaralo blogu http://bit.ly/bbZ1cn [...]
Like or Dislike:
0 
0
e tako treba!svaka cast na strpljenju i upornosti.
Like or Dislike:
0 
0
Ja sam mnogo, mnogo gora do svakog „najgoreg“ potrošača kojeg možeš da zamisliš, ja sam noćna mora svih trgovaca i prodavaca usluge: ne izlazim bez računa, vraćam stvari bez pardona, opominjem prodavce ako vidim na prehrambenim artiklima da sutra ističe datum, pretim inspekcijom ako naletim na hranu kojoj je istekao rok, ne dajem bakšiš ako nisam bila zadovoljna uslugom ili hranom, vraćam picu ako naručim s mocarelom a oni pokušaju da mi uvale trapist, ne primam žvake umesto kusura :-)))Što je još gore, mislim da je svaki potrošač DUŽAN da se tako ponaša, da bismo svi zajedno imali što bolje usluge i da bismo uživali puna i sva potrošačka prava. Sećam se kada sam, tek što su uvedene obaveze fikalnih računa, sve lepo proučila, odmah, a i bila nam je inspekcija pa sam na licu mesta shvatila kakva sve potrošačka prava imam. I tako odem u Beneton u Zmaj Jovinoj u NS, nakupujem gomilu gluposti u pretprazničnom ludilu i kod kuće oktrijem da je rolka koju nisam ni probala, od sintetike i da mi podiže kosu ako samo prođem pored nje. Uzmem račun i rolku i odem da zatražim novac nazad.Prodavci su pokušali sve da od mene naprave idiota: te politika kuće, te to ne može, uzmite nešto drugo za istu cenu ili skuplje, otkud vam ta ideja itd… dok nisam podivljala i pred menadžerkom nazvala poresku inspekciju. Novac mi je vraćen, normalno.Nešto malo o najvažnijim potrošačkim pravima ima u prvom delu sage o Women’Secret
http://www.mooshema.com/2008/09/02/women-secret-lets-go-public/
Like or Dislike:
0 
0
@Petar Stakić, @Moo, lakše mi je kada znam da nas ima još, ali bi bila srećnija kada bi takva bila većina, morali bi malo drugačije da se ponašaju…
Moo, odličan i poučan ovaj tvoj post!
Like or Dislike:
0 
0
Dok sam citala tekst odmah sam se setila Moo i Women Secret
A setila sam se i izraza lica prodavacice u radnji u kojoj sam svakodnevno pazarila, kad mi je prekipelo od silnih zvaka i bombonica, i sa poptpuno cool izrazom lica sam joj jednostavno jedno jutro rekla „Necu zvaku. Hocu kusur.“ Nasla je ta 3 dinara za 2 sekunde 
Like or Dislike:
0 
0
@Sanja
Ne znam, meni je stalno u glavi to da i ja radim s ljudima pa se uvek trudim da im izadjem u susret i pomognem a ne odmognem.
I nikada svoje nezadovoljstvo poslom, platom i slicnim necu iskaljivati na saradniku/sagovorniku.
Zato tvrdim, dzaba nama EU kad ti ne mozes sa izvrsis kolektivnu lobotomiju i ljudima promenis nacin razmisljanja.
Like or Dislike:
0 
0
@Sanja, pa ja imam priču i o tri dinara. Evo ti @bednopiskaralo da vidiš samo koliko sam ja looda
) http://www.mooshema.com/2007/02/27/ala-je-lep-ovaj-svet/
Like or Dislike:
1 
0
EEEH, da sam samo nekoliko meseci ranije opročitala ovo, makar bih znala kome odmah da se izjadam kad sam onomad ušla u Dečiju robnu kuću KINDER u Batajnici, da se kulturno raspitam za cene krevetaca za bebu koju je tada trebalo, a u međuvremenu rodila moja sestra. Na moje pitanje da mi se pojasni razlika izmedju kreveca koji je kostao 10000 i onog od 16000 prodavac(kasnije sam shvatila, a i saznala da je to vlasnik radnje) umesto odgovora postavio pitanje zar ne vidim?! Iskreno jedina razlika po meni je bila ta sto je jedan imao baldahin a drugi medu na ogradi…Mene je zanimalo da li su u cenu ukljuceni duseci, da li se jedan spusta na nekoliko nivoa, drugi ne itd( iskreno moje dete spava u krevecu u kome smo spavali moj brat, ja, njegove dve devojčice i sada moja devojčica, tako da nisam morala da se sa „ljubaznošću“ prodavaca upoznajem pred porođaj. Posle još nekoliko pitanja na koja nisam dobila odgovor, prokomentarisala sam da je malo mnogo dati za krevetac bez dušeka oko 16500 dinara, na sta sam dobila prekor GOSPOĐO, NEMAMO O ČEMU VIŠE DA RAZGOVARAMO, okrenuo se, ušao u svoju kancelariju i zatvorio vrata…Šok, totalni, manje više zbog toga što nisam dobila adekvatne informacije, nego što se prema meni ponašao kao da sam crv. Istovremeno osoblje koje je kod njega zaposleno je sušta suprotnost…ali sam sigurna da se tako ponašaju kao što se ponaša on, ne bi dugo bile zaposlene. Ipak, od tada nikada više nisam i neću ući u tu radnju, sve svoje prijatelje odvraćam od kupovine u toj radnji i žalim za svakim dinarom koji sam tamo ostavila, a ostavila sam.
Like or Dislike:
1 
0
Draga Marija, potpuno te razumem i da mogu, zakupila bih bilborde po gradu na kojima bi pisalo – ne idite kod ovog groznog i neposlovnog čoveka. Nego, cenim, da nam to ne treba, ljudi će sami prestati da idu kad opet pokaže svoju poslovnost. Evo, mene si ubedila, ne svratih tamo više nijednom
Like or Dislike:
1 
0