Isterivanje pravde, makar i potrošačke

| 12. август 2010. | 16 Comments

Da li je neko ko isteruje pravdu s prodavcima i zahteva uslugu po „pe esu“ baksuz  koji  nema pametnija posla ili osvešćeni građanin koji zna svoja prava i ne libi se da ih zatraži?

Trudim da živim po ovom drugom principu i ne mrzi me da se raspitam, potrudim, uzmem ono što mi pripada. Naročito sam takva otkako imam decu, pa me za neke njihove potrebe i prava ne mrzi da se potrudim i raspravljam s bilo kim.  Uostalom, čitav moj angažman u Udruženju RODITELJ ima iza sebe ideju da ne želim da čekam decenijama da se probudim u državi koja je idealna za roditeljstvo već da hoću odmah, sad,  da znam za svoja prava i da ih zahtevam.

Kakve to veze ima s prodavcima?  Pre neki dan, u „tihom“ ratu u rukavicama između mušterija i prodavaca, ishod je bio sledeci Bedno piskaralo 2, prodavci 0.

torbe za kupovinuIzvor

Situacija prva:

–          Odnesem laptop na popravku.  PC Klinika, reklamiraju se, hvale se na sva zvona. Uredno nam daju servisni listić, dođem po laptop, kažu mi koja je popravka u pitanju i koliko je koštala. Donese momak kompjuter i  nastavlja da radi, pravi se lud.  Ja stojim, čekam, dramska pauza, rek’o zaboravio da mi da papirče – račun. I onda umilnim glasom upitah: A račun?

Da je pogled mogao da govori, ovaj bi u dahu rekao nešto poput: ti krmačo smaračice što me teraš da baš sad idem do šefa i TEBI dajem fiskalni račun ko da si HajleSelasije… ili tako nešto.

A ja, kao da imam sve vreme ovog sveta, stojim s mirnoćom Bude, i čekam da „šef“ dođe, prokljuca po računaru, nađe obrazac, upisuje u njega, i upisuje i upisuje i na kraju mi da fiskalni račun uz uredno prikačanu garanciju na servis. Najljubaznije sam procvrkutala hvala, okrenula se na peti i stuštila ka Zelenom vencu.

Situacija druga:

Još me euforija od mog pametnog kako li sam se setila poteza (jer sam generalno osoba s glavom u oblacima koja niti proverava kusur, niti zna gde su joj fiskalni računi niti vodi računa o takvim stvarima), kad me sačekala nova prilika da kao građanin zavapim za svoja zakonska prava :

S laptopom u rukama uletim u “Tref“ da zamenim sandale koje sam dan ranije kupila mom prvenčetu. Kako su naručene roze, isključivo, ja se zeznem kupim  neke u toj bolji,  povelike, ali me prodavačica umiri pričom kako uz fiskalni račun mogu da ih zamenim za manje.

I naravno pojavljujem se sledeći dan ponovo, jer sam omašila u proceni i mojoj princezi kupila veći broj. Ljubazno objasnim u čemu je problem i kažem za koje hoću da zamenim. Posle dužeg ronzanja po kutijama u magacinu, jedan mladić, po izgledu maloletnik, kaže da nema dugih ni u tom, ni u drugim modelima. Onda ja strpljivo kažem da me je prodavačica uveravala da ću moći da ih zamenim, pokazujući rukom na kutije koje je ona meni pokazala. Da, ali neko je zamenio kutije i tu su sad samo mali brojevi, ne da se dečko zbuniti. U međuvremenu se uključuje cura,  koja pokušava telefonom da sazna ima li u njihovim drugim radnjama takvih sandala. Ne uspeva, nema ih nigde, kao da su sva mala nogata šestogodišnja bića u Beograud rešila da nose baš takve sandale.

Onda je lepo kažem u redu, vratite mi novac. Tu se lica uposlenih menjaju, jer se verovatno retk osreću s najvećim užasom u njihvoom poslu  i ledenim glasom mi devojče kaže – ali politika naše firme je da ne vraćamo novac!

Onda nekim čudom još smirena, lepo mahnem ka papirčetu gde piše da je za reklamaciju potreban račun i mahnem joj računom, usput joj polako govoreći da je ovo jelte jedna vrsta reklamacije.

A ako nije, šta mene pa zabole za politiku firme, znam šta zakon kaže, a on mi dozvoljava da robu vratim i dobijem svoj novac nazad. Posle još nekoliko ali, i mog upozorenja da sam fina ali da ako izađem, vratiću se nazad s inspekcijom, devojče je presavilo tabak i posle 15 minuta pisanija, uzimanja lične karte, a umalo i krvne slike, imala sam svoje pare. Daleko im lepa kuća, nek šeta dete boso po moru….

Da li sam baksuz ili ne, ne znam, ali moram vam reći da sam posle svega bila prilično ponosna na sebe. Najpre, jer nisam kao što umem izgubila živce,  nisam ispala ovca i upala u njihov APP sistem (ako prođe prođe). Još kad bi svi, uvek i u svim situacijama bili tako dosledni,  a problemi se mogli rešiti „raščišćavanjem računa“ ih, ma gde bi nam bio kraj.

Tags: , ,

Category: Sasvim lično, Svakodnevica

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (16)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219