Bedno piskaralo

Nastavak priče:

Loši potezi ministra zdravlja Tomice Milosavljevića  i ministarstva na čijem je čelu, nisu mogli da stanu u jedan tekst.  Nije poenta ovog članka da samo nabroji loše poteze Tomice Milosavljevića, iako ih je, vidi se, bilo mnogo. Nekako, kada je krenula akcija, osetila sam potrebu da sve ono o čemu sam pisala i pratila kao novinar prethodnih godina, objedinim na jednom mestu.

Ipak, činjenica jeste da mi nemamo više zdravstvo koje smo imali devedesetih, kada su pacijentima vadili zube umesto da ih popravljaju a sve od „gaze do veštačkog kuka“ morali smo sami da kupujemo. Nije sve crno, ali nije ni razlog da budemo zadovoljni. Tim pre, što smo korisnici usluga koje plaćamo, i što će tranzicija u našim glavama od stava da je zdravstvo besplatno do stava da plaćamo uslugu za koju očekujemo određen tretman, potrajati, očito,  godinama.

Milioni evra ušli su prethodnih godina posredstvom fondova Evropske Unije i raznih domaćih i međunarodnih projekata u sistem zdravstva.  Ali osim skupe opreme, renoviranih zgrada čini se da je ministar zaboravio da ulaže u najvrednije – u ljude, stručnjake koji u tom sistemu rade, u njihov odnos prema poslu,  njihov kodeks ponašanja i odgovornost prema pacijentima.

Izvor slike

Jer, ako pogledate primedbe gnevnih pacijenata, velika većina se odnosi upravo na ponašanje medicinskog osoblja, njihovu ljubaznost, traženje mita. Velike i krupne stvari poput lekarskih grešaka ili organizovanog uzimanja miliona  i uticaja farmaceustke mafije su vrh ledenog brega, i glava ribe, do koje se stiže na kraju. I uz pomoć sile prinude van ministarstva zdravlja,  uz pomoć  policije i sudova (pa je logično što za tu borbu moraju najpre da se te službe konsoliduju i počnu da rade).

A zašto?

Zato što nijedan propis koji je ministarstvo donelo nije suštinski promenio ponašanje zaposlenih u zdravstvu, koji teraju po svom.  Zato što nijednom do sad oni odgovorni, vredni i moralni lekari nisu ustali i digli svoj glas sa željom da vrate već  dobro uzdrmano dostojanstvo svojoj profesiji.

Izvor forografije

Zato što Tomica Milosavljević ne želi, ne sme i ne može da se suprostavi otvoreno ili priktiveno mafiji u sopstvenim redovima. To što on možda nije deo te ekipe i nije umočio prste u med, ne lišava ga odgovornosti. Jer,  ne može se nekažnjeno prolaziti s kozmetičkim promenama kojima se skupljaju politički poeni i očekivati da će bure baruta  na kojem sediš s upaljenim šibicama  ugasiti  ako dva puta duneš ili prospeš lonče vode.  Sve što je Tomica Milosavljević započeo bilo je kratkog daha, forma a ne suština,  poza a ne promena.

*  Tako se neslavno završila priča o suzbijanju mita u porodilištima.  Umesto da se stane na rep lekarima koji uzimaju od 100 do 500 eura po porođaju,  a za epiduralnu anesteziju još od 100 do 300 evra, (neki čak i unapred!)  Tomica Milosavljević je legalizovao pljačku -  umesto da platite samo lekaru ispod žita, sada uredno platite na blagajni ustanove, plus naravno ispod žita lekaru isto koliko i pre,  jer u suprotnom – neće doći! Slično prolaze i pacijenti u drugim oblastima, pa recimo pacijentkinja je 10 dana ležala u bolnici čekajući  da joj operišu matericu  i jajnike sve dok se nije setila da da nekoliko stotina evra. Sledeće jutro bila je na operacionom stolu.

Pritom po RZZZ- u epidural se vodi kao bolnički lek i besplatan je! A – ha pitajte to na primer one u Narodnom frontu, koji su ga lepo stavili na spisak vanstandardnih usluga i naplaćuju ga bezobrazno skupo.

*  Porodilišta su ispit koji sa stanovišta pacijenata Tomica nije položio. Ali, gledajući sa strane ličnog PR- prošao je bajno – sjajna inicijativa Majka hrabrost, posle početnog entuzijazma nije promenila – ništa!  Formirana je Radna grupa za bejbi frendli, koje ne  bilo zbog pritiska nevladinih organizacija – Udruženja RODITELJ, Majke hrabrost i Bebac, već zato što je pomoćnicu ministra  dr Elizabet Paunović bilo sramota što su je na nekom belosvestkom skupu nagrdili što se hvali kako imamo bejbi frendli u svim porodilištima a procenat dojenih beba ispod četvrtine – dok samo 10 odsto njih u roku od sata oseti blagodeti majčinog mleka!  Bilo je sramota pa je Tomica rešio da formira Radnu grupu.  U kojoj glavni članovi, lekari s nipodaštavanjem gledaju na temu oko koje su se okupili, i sami priznaju da imaju pametnija posla.

A ono što je najstrašnije, ministarstvo suštinski ne zanima da li su pacijenti stvarno zadovoljni. Juče je Ministar na okruglom stolu prozaičnog naziva „Porodilišta su naša briga“ mahao brojkama i time kako je samo 1,5 odsto  žena rekao da im je traženo mito! Ko je onda tu lud, on što se drži brojki, ili mi što nemamo hrabrosti da negde prijavimo javno ono što pišemo tajno po forumima i u razgovorima u četiri oka?

Izvor slike

*  Profesorka Dragana Jovanović završila je kao kolateralna šteta u sukobu s ministrom zdravlja. Na mestu Sekretara za zdravstvo odmah je ukazala na finansijske manihnacije pojedinih direktora, na šta je Tomica osuo drvlje i kamenje na koleginicu. Ona je dala ostavku, kao moralni čin, očigledno nemoćna da se izbori s dobro uigranom ekipom, a kada su ti na koje je prof. Jovanović upirala prstom pohapšeni i optuženi za pronevere silnih miliona dinara, koje su dobili da oprave zgrade i malter koji otpada, niko se nije uzbudio. Ponajmanje Tomica Milosavljević, koji je čak neposlušnu sekretarku častio privatnom tužbom za klevetu.

*  Kako sam napisala u prethodnom članku, nije farmaceutska mafija izmišljena juče. Niti se radi samo o 10 miliona evra, kao u slučaju ekipe sa Instituta za onkologiju. Radi se o tome da je ispred čekaonica lekara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti pa nadalje, više komercijalista i predstavnika farmaceutskih kuća nego pacijenata. Svi su pod uticajem, i nije nimalo prijatno da znaš da će odluka o tome koji će antibiotik biti prepisan zavisiti u dobroj meri i od toga koja farmaceutska kuća drži reon tog doma zdravlja.

* I još dalje, sfere uticaja se prostiru toliko da je moguće, na globalnom nivou izmisliti pandemiju da bi se zaradilo na lekovima. Ili je barem preuveličati i građenjem kolektivnog straha ubirati kajmak. Ili, ako to ne upali, makar vakcinu platiti znatno skuplje od komšiluka.

* Čuveni gaf zbog kojeg bi u drugoj zemlji pala vlada, jer je suštinsko moralno i pitanje odgovornosti, operacija leđa u Nemačkoj pokazao je jednu zanimljivu stvar – da u stvari ministarstvu zdravlja i nije preterano stalo do dobrog imidža. Jer pre nego šro je krenuo put Nemačke ministar  je mogao da nasluti kako će javnost u  Srbiji da reaguje kada sazna da se on ministar (a ne on, građanin) lečio u stranoj zemlji za intervenciju za koju to nije bilo neophodno i time pokazao krajnje nepoverenje u zdravstveni sistem koji vodi i nevidjenu bahatost  prema pacijentima čiju sudbinu bi kao ministar trebalo da deli.

* Lekarske greške su sastavni deo posla. Svi greše u poslu, samo lekarske greške završavaju na groblju i zato  izazivaju toliko pažnje. Može biti da je ministar zdravlja u pravu kada kaže da ne može da odgovara za svaki lekarski propust. Jeste. Ali, da postoji strah  od kazne, od gubljenja položaja, ugleda i licence, lekari bi se malo više potrudili. Ne bi radili na 3 mesta istovremeno, pa samim tim i nekvalitetnije, jer nisu mašine. Ne bi žurili na promociju pa zbrzali porođaj čiji je rezultat mrtvorođena beba i jedva živa majka, ne bi smatrali da je licenca formalnost na koju ne mogu da gube vreme.

* Ministar se ovih dana, u više navrata oglasio i osim odbijanja odgovornosti za ono što se dešava u jedinici čiji je on komandant, pominjao je narušen ugled lekara, osuđivanje pre osude i poljuljano poverenje. Jedino nije ni sebi ni nama priznao da nisu ni novinari tabloida ni lakoverujući pacijenti krivi što je lekarski ugled spao na niske grane. Krivi su lekari. Kako će, da li će i kada oni razrešiti svoje probleme, ne zna se. Čak bi se mogla napraviti paralela i s novinarima. I oni su ostali bez ugleda i poštovanja, postali potkupljivi za male pare, a njihove greške samo naizgled ne koštaju života.

Fejsbuk strana

Blog za peticiju

DODATAK

Kad se podvuče crta, pitaju se mnogi – čemu sve to?  Čemu ovoliki „uludo potrošeni postovi“? Izdeliše se blogeri na male  i velike, tipične naše boljke.  Ko još može peticijom da smeni ministra?  Kada će neki rezultat? Odbijam da se bavim ovim pitanjima, podelama i blogerskim dečijim bolestima, neću svoju teško stečenu energiju da trošim uludo ni u nešto što neće uticati da se osećam bolje.

Ali moj glas za smenu ministra zdravlja hoće.

U ovom zatrovanom apatijom i po svim pitanjima obespravljenom društvu, uspeh je imati svoje mišljenje i reći ga. U moru naroda sa sindromom kuvane žabe, koji ne samo da ne misli svojom glavom, nego ni ne misli dalje od prve plate, kore hleba i jeftine pinkovske zabave, biti među grupicom onih koji na svom parčetu veba smeju da napišu šta misle ( i ne, ne moraju nužno da se slažu međusobno, naprotiv, jer ujednačavanjem mišljenja u stvari se ukalupljuju u sistem protiv kojeg se bore), to je USPEH.

Bez obzira što mnogi od nas imaju podugačak staž protestovanja, šetanja, građanske neposlušnosti, izgleda da nas godine iskustva nisu ničem naučile. Uludo potrošena energija i izneverena nadanja vratila su nas nazad u apatiju malih života i  našu građansku hrabrost svukla do članaka.

Jer, danas je tako skupo i tako uzaludno trošiti vreme na bilo kakve pokušaje promene.  Svi smo anestezirani i čekamo da nam neko drugi reši probleme. A vlast na to i računa, da će nas mrzeti.

PROČITAJTE I OVE TEKSTOVE: :

Ustupamo medijski prostor - blogeri u akciji...

Lekcija za kongresmena Lija o onlajn reputaci...

Petak kada je otišao Tomica

Blogopedija 2010