Piskaralo

ShareTweet

Bila sam ljubomorna na Danicu od kako znam za sebe Zavist bi se uvek preprečila između nas dve, kao kost u najslađem zalogaju i zatrovala je naše druženje još u zametku. Gadna je zavist. Ali, može se reći i prirodna posledica činjenice da su moji nesrećni roditelji iz ko zna kojih razloga koristili svaku božju priliku da me kinje lepom ćerkom Dimitrijevića. Toliko, da su me u mojim tinejdžerskim bunilima navodili na siguran zaključak da sam u stvari samo neuspela replika kćerke njihovih prijatelja, id a su duboko razočarani što im eksperiment nije uspeo.

Verujem da mojim roditeljiima nikada nije dospeo u ruke nijedan roditeljski ili psihološki priručnik o razvijanju samopouzdanja kod dece, Ali bi zato bili školski primer za predavanje, “kako potceniti kapacitete sopsvenog deteta poredeći ga do besmisla s drugim”.

photo credit: Pink Sherbet Photography

Nismo se nas dve same našle i prepoznale. Naši roditelji su bili prijatelji, pa se očekivalo da se i između njihovih kćerki vršnjakinja razvije prijateljstvo. Koje je meni izlazilo na nos, svaki put kada bi me moja majka, nisam više sigurna ni da li nesvesno, ukorila “lepom i pametnom Danicom”, (kao da se te dve stvari povezuju i dobijaju samo u paketu). Ostavila bi me da se posipam pepelom dok iza sebe čujem eho prezira, jer eto, nisam kao ona, a ona, bi, eto htela, da sam bar malo tako duhovita i spontana i vesela, i ljupka i ženstvena i sijaset drugih epiteta za koje nisam ni znala da ih se toliko može sažeti i steći u jednom ljudskom biću.

Sećam se, živo, imali smo po četiri godine. Sve devojčice u našoj grupi u vrtiću zavidele su joj kada se pojavila, plava, skoro prozirna, sa roze tufnastim mašnama na repićima koje su se u dlaku slagale s baletankama istog dezena. Mirisala je na bebi puder a onako okata i loknasta, bila je mamac za dečake. Vukli su, je zadirkivali, podizali suknju. Tja, muški mamlazi već u vrtiću zacementiraju prioritete. Kasnije samo skupo prodaju priču o unutrašnoj lepoti i kvalitetima ličnosti, dok balave na okate, dugonoge Barbike.

Moglo bi se reći da smo bile drugarice. Činjenica da su nam se roditelji tokom našeg detinjstva intezivno družili napravila je od nas prinudne deliteljke tajni . Ali, uvek sam se osećala ko poslednje malo govno kaskajući po prašini koju je za sobom ostavljala Danica – kada je ona popušila prvu još na kraju osnovne a ja još godinama nisam smela, da me matori ne otkrije, jer ništa na svetu gore nema od bivšeg pušača. I kada je isprobala već posle tri dana dečka koji mi se mesecima sviđao iz daleka, a ja nisam odmakla dalje od crvenila na obrazima kad god prođe pored mene. Ona ga je prošetala nekoliko nedelja i ostavila da, poput kerčeta, maše repićem i čeka.

I kada sam još zaljubljena do ušiju rodila dvoje dece za dve godine, pravdajući to materinskim instiktom, a ona vijala belosvetske frajere i menjala ih pre nego što se sete i da pomisle da je ostave. I kad sam se pravila da je ne čujem dok me ubeđuje da to što Ivan opet dežura noću, već treći put tog meseca, ima veze sa sisatom sestom Milinom, jer “sve se u braku vrti oko seksa, a muškarci lako nađu način da popune praznine“. I dok sam posmatrala kako bez imalo griže savesti koristi prilike da vara muža, koji je iskreno obožavao, dok sam ja nemo patila, duboko nesrećna što nisam umela da zadržim muškarca pored sebe, čak ni kada ga je roditeljska ljubav obavezivala.

Tu su nam se putevi razišli. Matorci su pomrli, pa nismo, osim na parastosima, imali ni kurtoaznih razloga da se viđamo. Za mene trauma manje, jer bih posle svakod susreta nastavila da se osećam onako mala, bubuljičava tinejdžerka koja se ne dopada nikome. Nastavile smo dalje, svaka po svom. Dok je uz gas do daske skakala iz kreveta u krevet, a onda brisala pre nego što sutuacija zamiriše na ozbiljnu vezu, ja sam tiho patila plaćajući duševnim mirom i emotivnom prazninom svoje izneverene ideale o večnoj ljubavi i samoodrživom braku. Ponekad bi do mene stigao glas o Daničinim avanturama, pa sam upoređivala to što čujem od često zluradih glasova, s onim što sam dosanjala, na vlažnom jastuku, pokušavajući da nateram san na oči i zavideći svojoj drugarici iz detinjstva koja ume da živi, dok se ja bavim brisanjem slinavih noseva, domaćim zadacima za prvi razred i vežbanjem žmurenja na jedno ili oba oka, da ne vidim da me muž izbegava, ili u najboljem slučaju doživljava kao pomoćni servis za pranje, peglanje, i povremeno, nemaštovito i stereotipno jebanje.

Sate sam provodila zamišljajući kako bi moj život danas izgledao da sam umela da prihvatim i usvojim bar malo od Daničinog koketnog osmeha, seksipila koji se širio oko kao oblak parfema, živosti kojom je skakala kroz život ne promišljajući mnogo o posledicama. Da sam bar malo utuvila od onih silnih traktata moje duboko razočarane majke, dorćolske gospođe koja je umesto koketne i damski samosvesne lepotice, svoje slike i prilike, dobila krutu i neuverljivu, bolno iskrenu i naivnu verziju sopstvenog muža. Prestala sam s godinama da mislim o lepoj i nevaljaloj Danici. Zabavljala sam se svojim jadom, nije mi trebao još i balast zavisti, da hrani sve moje loše životne odluke.

A onda, srele smo se tog prohladnog jutra, ispred one zgrade, na samom ulazu. Držeći dlanovima okovaratnike, i ona i ja, kao da čuvamo u sebi neku strašnu bruku, sprečavajući je da istrči tu, na ulicu. Uz jedva primetan osmeh, ovaj put bez blaziranosti i lažne fasade, tako uobičajene za naše povremene, slučajne susrete, krenule smo uz stepenice. Obe smo znale gde treba da idemo. Od ulaza desno, pa desno uz stepenice, kroz špalir nosilaca uvelih nadanja. Odmahnula je upitno glavom. Ćutala sam.

- I ti? – proglavila sam, rušeći neugodnu, bolesnu tišinu. Onu koja je u stvari govorila sve, šetajući od zida do zida zgrade Instituta za onkologiju. Klimunula je potvrdno. Prvi put u svom životu videla sam u lepim Daničinim očima strah.

- Prvi pregled?- prevalila sam glasom koji nije ličio na moj, jer u njemu nije bilo ni trunke zavisti. Samo strah.

- Ne, treći, peti, ko bi ga znao. Dojka, drugi stadijum. Bez metastaza još, nadaju se lekari. U sred terapije sam i stalno mi je muka. A ti, upita.

- Isto. Operisana, od ponedeljka hemoterapija – izustila sam, a nije mi promaklo da smo obe uvukle grudi što smo mogle više ka pršljenovima kičme. Kao da ih se stidimo. Kost u grlu bila je veća nego ikad.

I po prvi put od vrtića, od onog dana kada je plava i providna prošetala repiće, i tufne i baletanke, a mi ostale devojčice u praksi naučile osnove ženske zavisti, mogla sam da je slobodno pogledam u oči. Jer, eto konačno smo bile jednake. Danica i ja, moja drugarica iz detinjstva.

PROČITAJTE I OVE TEKSTOVE: :

(Po)rađanje

Kletva

Čekanje

Devojka koja nikada nije volela

ShareTweet