Svi smo mi pomalo nepismeni

| 29. јун 2010. | 19 Comments

“ Strasno me nrvira i pogadja kad je neko polpsmen, čak štaviše,  rado bih mu dislike na svaki post.  Jer, za čega je online komunikacija, već da se bude užasno neformalan i spontan, kada se mi grupica   sličnih ljudi  savršeno razume i bez toga? U savremenom svetu nemože se živeti bez handlovanja raynim socijalnim mrežama, search  po Google  i managovanja Facebook fan page“.


My mother always told me I could be anything I want.
Creative Commons License photo credit: BrittneyBush

Gotovo sam sigurna da i inače ovako pišem na ovom blogu, na njega bi svratili samo u prolazu. Dovoljno da zaključite da ne želite tu i da ostanete.

Daleko od toga da spadam u zadrte lingviste s prenaduvanim egom  kojima Istok Pavlović spočitava krivicu za sopstvenu zgađenost pravopisnim puritanizmom. Još manje u one koji smatraju da će primanjem stranih izraza naš jezik nestati  a naša kultura biti uništena. Uostalom,   to se pokazalo kao potpuno netačno. Ne mislim da je „internet kriv za sve“,

Day 79 - f o c u s
Creative Commons License photo credit: margolove

Ali, volim lep, kulturan, pismen govor. Odmerenu i pravilno napisanu reč. Obožavam da se igram rečima,  i volim ih, k’o nekad Aleksandar Jugoslaviju.  Ne volim nepismenost osim ako nije slučajna omaška ili nije u funkciji teksta.  Para mi uši. Bode oči. Smeta, brate. Čak  sam i sama bila na dobrom putu da podlegnem sveopštem trendu, kasapljenja rečenica, “kuliranja” interpukcije,  ignorisala sam ogromne količine grešaka u kucanju, zbog kojih su me na nekim forumima zezali a drugarica već krenula da čeprka po mogućoj disleksiji. A onda sam shvatila da ne uštedim baš tooooliko vremena   koliko samu sebe nerviram oskudnim i traljavim izražavanjem.

I  dalje grešim. Nisam uvek sigurna, iako svaki dan napišem silne redove. Nije Pravopis Sveto pismo. Ali je na dohvat ruke. Kao i www.vokabular.org

Jezik je živ. Menja se i prilagođava. Pa nema potrebe da ga operišemo na živo, treba da ga pustimo da zaraste i sraste novi deo tela, koji sad izgleda smešno i neprirodno, ali će jednom biti deo jedinstvenog živog organizma. I svi ćemo se i dalje dobro  razumeti.

To smo mi. Reči su naše ogledalo. Pa i nas blogera. O tome je lepo pričao, onomad na BlogOpenu Bane Dimitrijević, vajkajući se kako smo mi, blogeri pomalo nepismeni. Tad sam još htela da napravim blog post presek najzanimljivih nepismenosti uobičajenih  u našem blogerskom svetu. Pa i onih primera koji nisu zabranjeni  po slovu Pravopisa ali mi idu na nerve. Pa odustadoh, da me neko pogrešno ne protumači kao „soliteljicu“ pameti. Mudra odluka.

Što ne znači da nećete videti neki  update, apdejt,  uskoro :)

Category: Bez dlake u mozgu, Internetarije

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (19)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219