Piskaralo

ShareTweet

Dok je napolju počelo sve da buja  i raste, moj blog je bio u zimskom snu! Ideje uglavnom čuvam u glavi, a dok stignem do papira, umorna glava već pada po tastaturi. Razrađujem teorije i ideje, praksa mi je “slaba tačka”. Dan ima samo 24 sata.

A i inače, primećujem, nikako da uočim da između teorije i prakse ne može tek tako da se stavi =. Evo na primer, situacije s uvođenjem u red sistema regresiranja u Predškolskim ustanovama u Beogradu.

Malo ko nije imao priliku da vidi, dok  drhtavom rukom drži priznanicu za “full” iznos cene vrtića, istovremeno mu pogled pada na “bizmismena” u džipu čija uplatnica glasi na “minimalac”. Ha, teorija i praksa, ili parola snađi se.  Bezobrazluk, zovite kako hoćete. Elem, Sekretarijat za dečju zaštitu grada Beograda je, sasvim ispravno shvatio  da tako važne stvari kao što su pare i plaćanje, ne sme da prepusti vrtićima i muljatorskim metodama. I lepo oglasio skupljanje dokumentacije (obimne ali neophodne) za dokazivanje statusa koji omogućava da se vrtić plati manje. (Neću ulaziti u analizu ko je i kako pravio regresnu skalu, po kojoj na primer, par koji ima po 30.000 dinara platu i dete, spade u dobrodržeće i plaća punu cenu vrtića, dakle skoro šestinu ukupnih primanja!).

Da se vratimo na papire potrebne za ostvarivanje prava na popust. Meni odmah milo oko srca, kad pomislim da će se nek stvari maaalkice raščistiti. Zove me već posle nekoliko dana novinarka, s već unapred isplaniranim naslovom za tekst, pokušavajući da od mene iščupa informaciju kako se eto roditelji bune zbog preobimne papirologije, kako je to nemoguće skupiti i sl. A ja, naivno čeljade, nisam navikla da lažem ni mažem, lepo objasnim novinarki da je to ISPRAVNO, da ljudi treba da budu strpljivi, jer rade pravu stvar, postavljaju stvari na svoje mesto. I stvarno, ni na mail Udruženja RODITELJ, ni na telefone, nisu se tih dana javljali roditelji da se žale.

Dotaknemo se novinarka i ja  i drugih problema, realnih – kako da dobijete popust na to što ste podstanar, ako vam gazda ni u ludilu ne da potpis na Ugovor? Kako da na brzinu prijavite celu porodicu na jednu adresu kad je muž prijavljen kod roditelja, žena još u devojačkom stanu, a svi žive u trećem?

Srbija, tja, pomislih, zato i treba da se popune i prilože papiri.

Nema tu mnogo šta da se iščuđava  – pribaviš u firmi papirče na kojem piše za koliko dirinčiš, pa onda dokaze da si rođen, da si državljanin Srbijice,  da su deca tvoja i uredno prijavljena da žive s tobom. I sve to odneseš u PU. Ih, ništa lakše!

E tu sam se zajebala. Teorija i praksa nisu isto.

To mi je postalo savršeno jasno dok sam ulazila u drugi sat čekanja  u Ljermontovoj, da bi mi na parče papira na kojem sam sama prepisala podatke iz lične karte, stavili pečat i time (nakon što me naravno srčuju i čekiraju u „kompjutoru“) mi aminovali da ja, bedno piskaralo, s adresom tom i tom živim tu i tu. I muž mi, takođe.

Red se otegao, k’o gladna godina. Ljudi obučeni, sala klaustrofobična, četiri šaltera na ceo Beograd. A mnogi bi malo popusta na cenu vrtića. Čak i ja , koja po kriterijumima Sekretarijata spadam u “trulu buržoaziju”, imam pravo na popust, jer imam dvoje maloletnika u vrtiću.

photo credit: sindesign

Lepo je Sekretarijat to sve smislio. Samo su zaboravili da odšrafe glave službenicama i FT1P šalterušama koje rade na šalterima, i zamene novima, jer mi, građani ponizni im se poklanjamo, jer od njih zavisi pečat, potpis i na kraju popust. kakva sekretarrka, Mica ubica je zakon!

Imala sam vremena da razgledam. Marfi, naravno,  odabrala sam najsporiji red. Ima to i svojih prednosti, baš se nekako zbližismo, mi sapatnici iz reda, krenula familijarna priča, anegdote, smeh.  Šalteruše, samo, s vremena na vreme podinu pogled i prekorno nas pogledaju. A onda nastave svoj “sloumošn” ples po kompjuteru. Kuca se, naravno, s dva prsta. Ubada ona nesrećna, musava tastatura s dva prerasla, jarko nalakirala nokta.  To traje, i  traje, i već imam osećaj da čujem kako mi kosa raste. Onda se ustane do štampača.  Jedinog u prostoriji. Pa se vrati do pečata. Jedinog u prostoriji. Pa se prekorno pogleda koleginica, jer je dva minuta duže bila na pauzi, pa je dotična prinuđena da ona uđe dva minuta u tuđi termin.

Dočekah konačno da mi “mane” okom pred onom malom , nesrećnom šačlterskom rupom, koja je, verujem svesno stavljena na dno, da bi ljudi bili prinudjeni da se klanjaju pred birokratijom.

Ko Vam je ovo?  Pita za drugi papirić, mog muža.

-          Muž  – reko, već malo nestrpljivo, ogladnelo se posle dva sata, a i bešika zove.

-          Otkud ja znam da je muž, kreće da se dernja šalteruša.

-          Pa eto, slučajno se prezivamo isto i živimo na istoj adresi, dobacim ja njoj, a ona meni pogled pun prezira.

Pokupim papirče i pobegnem glavom bez obzira, srećna što mi je od silnih papira, u ovom izvlačenju nedostajao samo taj. O finišu trke za popust, gde sam u dvorištu PU “Zvezdara” provela dva sata prijatno časkajući s drugim roditeljima sapatnicima  neću opširnije da pišem. A i gospođe koje su radile s korisnicima, bile su, ovaj put na visini zadatka.

p.s. Nemojte suditi olako o stvarima koje niste doživeli (ili da parafraziram kinesku mudrost, ne sudi o onome u čijim cipelama nisi bio)

p.s.2 Da me sad godpođa novinarka nazove…

PROČITAJTE I OVE TEKSTOVE: :

Šarena predizborna laža za roditelje

Olovku u ruke! Glasaj za bebe! Dole PDV!

Zaposleni i preduzetnici – šta umesto ispraz…

Društvena odgovornost – ustupamo prostor i k…

ShareTweet