Osamnaest godina…

| 2. јануар 2010. | 11 Comments

I have you with me - Ich habe Dich bei mir

Creative Commons License photo credit: alles-schlumpf

Osamnaest godina.
Neće biti rođendanskih svećica, to ja samo odajem počast svom bolu. Tvrdom i dosadnom, teškom kao stena.

Stoji, čuči na mojoj osakaćenoj duši, eto, već toliko. Uporan i stamen, okamenjen protokom vremena. Nije nestao, kako mnogi tvrde. Samo je dobro srastao sa mnom, prilagodio se batu mojih koraka i ritmu disanja.

Dok sam tog 2.januara, naivno tinejdžerski smišljala žurku i rođendanske poklone, moja majka je ispustila dušu. Nismo se ni pozdravile. Imala je 38 godina. A ja, četrnaest kada smo postali prijatelji. Za ceo život. Moj bol i ja. U stvari, imala bih, za dva dana.

Nije me pitao, drugarice, jel ti teško da me nosiš. Samo je pao, s visine, i svojim oštrim ivicama mi zgnječio srce. Hodali smo tako, kroz život, ja uvek s osećajem osakaćenosti i tupog kuckanja u dnu srca, on nekada gospodar, nekada jedini koji razume. Plašila sam se da će na tom mestu gde se ugnezdio, gde krvare damari i gde je rastureni dom za moje jadno srce, ostati velika, zjapeća šupljina. Na mestu gde je trebalo da cveta ljubav One.

Ali nije. Taj moj dugogodišnji drug, svojim kamenim obrisima razgazio je moju dušu, načinio je širom i spremnom da se izvrne pred svima, kroz reči. Tako ranjenu podigao me i rekao – živi, to je sve što ti je ostalo.

Prošli smo svašta. Od pada u crnilo i tminu, preko straha laneta zalutalog u šumu punu vukova, depresije pa do ljutnje na nju kako je smela da me ostavi i Boga što mi daje teret koji ne mogu da nosim.

Godinama smo evo već zajedno. Nije taj kamen ispario, samo su moja leđa sad jača. I plašim se u stvari da će jednom da me napusti, da moje suze neće više moći da izliju obrise voljene žene. Koju ni oštre ivice tog kamenog bola nisu uspele da izgrebu iz unutrašnjosti moje duše.

Danas vodim dva anđela za ruku i svako jutro obećam sebi da ću učiniti sve da moja deca odrastu uz mene. Ne dam da se bolna tradicija dečijeg nošenja stenja na duši u mojoj porodici nastavi.

Najviše što možete da učinite za vašu decu dragi prijatelji, to je da ona imaju privilegiju da odrastaju uz vas. Ne zaboravite na to, ukočite malo kroz život…

Tags:

Category: Lamentiranje, Sasvim lično

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (11)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. uberVU - social comments | 3. јануар 2010.
  2. „#FF i dalje? – Naravno!“ « Uspesi, padovi i život uopšte | 19. јануар 2010.
  3. Osamnaest godina… | www.blogovnik.com | 11. децембар 2011.
  4. Želim svet uz tebe - poruka koja vredi! - Piskaralo.com | 22. октобар 2012.
  5. Na kraju godine... - Piskaralo.com | 27. децембар 2012.
  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219