photo credit: alles-schlumpf
Osamnaest godina.
Neće biti rođendanskih svećica, to ja samo odajem počast svom bolu. Tvrdom i dosadnom, teškom kao stena.
Stoji, čuči na mojoj osakaćenoj duši, eto, već toliko. Uporan i stamen, okamenjen protokom vremena. Nije nestao, kako mnogi tvrde. Samo je dobro srastao sa mnom, prilagodio se batu mojih koraka i ritmu disanja.
Dok sam tog 2.januara, naivno tinejdžerski smišljala žurku i rođendanske poklone, moja majka je ispustila dušu. Nismo se ni pozdravile. Imala je 38 godina. A ja, četrnaest kada smo postali prijatelji. Za ceo život. Moj bol i ja. U stvari, imala bih, za dva dana.
Nije me pitao, drugarice, jel ti teško da me nosiš. Samo je pao, s visine, i svojim oštrim ivicama mi zgnječio srce. Hodali smo tako, kroz život, ja uvek s osećajem osakaćenosti i tupog kuckanja u dnu srca, on nekada gospodar, nekada jedini koji razume. Plašila sam se da će na tom mestu gde se ugnezdio, gde krvare damari i gde je rastureni dom za moje jadno srce, ostati velika, zjapeća šupljina. Na mestu gde je trebalo da cveta ljubav One.
Ali nije. Taj moj dugogodišnji drug, svojim kamenim obrisima razgazio je moju dušu, načinio je širom i spremnom da se izvrne pred svima, kroz reči. Tako ranjenu podigao me i rekao – živi, to je sve što ti je ostalo.
Prošli smo svašta. Od pada u crnilo i tminu, preko straha laneta zalutalog u šumu punu vukova, depresije pa do ljutnje na nju kako je smela da me ostavi i Boga što mi daje teret koji ne mogu da nosim.
Godinama smo evo već zajedno. Nije taj kamen ispario, samo su moja leđa sad jača. I plašim se u stvari da će jednom da me napusti, da moje suze neće više moći da izliju obrise voljene žene. Koju ni oštre ivice tog kamenog bola nisu uspele da izgrebu iz unutrašnjosti moje duše.
Danas vodim dva anđela za ruku i svako jutro obećam sebi da ću učiniti sve da moja deca odrastu uz mene. Ne dam da se bolna tradicija dečijeg nošenja stenja na duši u mojoj porodici nastavi.
Najviše što možete da učinite za vašu decu dragi prijatelji, to je da ona imaju privilegiju da odrastaju uz vas. Ne zaboravite na to, ukočite malo kroz život…
2 januar 2010 at 10:59
Nema zaborava kad je ljubav velika. Uostalom i zašto da zaboravljamo…
3 januar 2010 at 02:08
Ja sam ćerka žene koja bi mogla da napiše istu ovu priču. Ja sam svedok istog takvog bola koji traje i koji će nestati da bi ustupio mesto mom bolu. Da li zbog toga ili nečeg drugog, tek ja svakog dana pomislim kako mi ništa drugo i ne treba dok imam njih…
Mislila sam da je minut tišine prigodniji komentar od bilo kog drugog, ali želela sam da znaš da te razumem koliko mogu…
3 januar 2010 at 06:25
I bol, taj bol, ne prodje nikada, samo naucis da zivis sa njim…
Sve sam prosla, i taj period ljutnje – kako si mogla…
I kako godine prolaze sve vise mi nedostaje i onim najsrecnijim trenucima, da ga delimo…
I od kako je nema osecam se kao da stojim u sumi ali da nema onog jednog, jedinog, mog drveta iza kog mogu da se sakrijem…
3 januar 2010 at 19:06
@Jelena Grujic, nema zaborava, čak i kada ga se plašimo…
@Dijice, hvala, ti onda verovatno znaš kako to ide… Kažu da je najgore u stvari kad roditelj pati za detetom, da je obrnuto negde prirodno. Da, ali u normalnim godinama. ovako, stvarno se osecam prekinuto i to traje godinama… Još više otkako sam i sama majka.
@Mahlat -
„I od kako je nema osecam se kao da stojim u sumi ali da nema onog jednog, jedinog, mog drveta iza kog mogu da se sakrijem…“ eto rekla si to mnogo bolje od mene.
4 januar 2010 at 02:22
Ja samo da te zagrlim
4 januar 2010 at 07:36
Hvala draga NikkiL
Ljubim te.