photo credit: Matt Hamm
photo credit: birgerking
Već neko vreme mi upada u oči kako naši oflajn (offline) ili “mejnstrim” mediji u onlajn (online) svetu izigravaju slona u staklarskoj radnji. Nekako, činilo mi se da je malo zdravog razuma i praćenja, čitanja na internetu dovoljno da se skapira kako bi neke stvari društvenim medijima (social media) mogle da se poboljšaju i unaprede. Ali, očito da nisam u pravu, a sudeći po nedavnim postovima postovima Dragana Varagića i “ehu” iz novinarskog ugla kolege Dragana Radovića, nisam ni jedina koja tako misli.
Ovaj, prvi post činiće neka moja razmišljanja na ovu temu, s tim što ću malo sužiti fokus – samo na klasične medije, da se ne bi rasplinula u komplikovanoj tematici. U drugom postu, koji ću objaviti narednih dana, baviću se konkretnom uporednom analizom korišćenja društvenih medija od strane naših najtiražnijih novina, časopisa, televizija…
Negde jesenas, Peđa Pušelja je “brutalno” napisao da će štampani mediji da propadnu ako se ne prilagode i promene okoštale stavove. Kako u jednom takvom primam platu, štrecnulo me sve to i zamislilo. Nije Peđa napisao ništa novo, to je samo talas koji, s poslovničnim zakašnjenjem iz sveta stiže u Srbiju.
Lutajući internetom i istražujući, shvatila sam da su kritičari itekako u pravu – ledeno doba za klasične medije odavno je počelo. Naravno, neki će preživeti i još će dugo štampani (mada umanjeni) tiraži stizati do svoje publike. Ali će zato, ako se ne promene, ti mediji izgubiti mladu (i ne samo mladu) publiku koja već odavno prvu kafu pije uz RSS feed u Google readeru umesto uz šuštanje dnevnih novina.
A opet, možda je dovoljno da pažljivo i uz neminovno prilagođavanje našim uslovima „prepišemo“ ono što već svetski offline mediji prolaze http://mashable.com/2009/03/11/newspaper-industry/. Svakako u našim uslovima, teško da bi bilo koje dnevne novine (a najtiražnije imaju oko 200.000 štampanih primeraka dnevno), mogle da dostignu 280.000 pratilaca na Twitteru, koliko ima glavni nalog za feed vesti New York times, (koji uz to ima i posebne kanale za knjige – http://twitter.com/nytimesbooks i umetnost, u želji da ponudi „personalizovanu interakciju“ kako navodi jedan od vodećih social media sajtova Mashable ).
Da ne bi pomislili kako smo samo mi u “ledenom dobu”, govori i podatak da “iako većina novina koristi Twitter, samo nekolicina dozvoljava korisnicima da „tvitnu“ priče direktno s njihovih sajtova“.
Ne želim da budem džangrizava i kažem kako smo u kamenom dobu. Jer, fakat, nismo. Neke se stvari menjaju. Polako se, više instiktivno i pipajući u mraku shvata da stari načini rada ne mogu više da opstanu, da je kriza prizma kroz koju će se prelomiti ko je sposoban i zaslužuje poverenje, a ko će potonuti u mulju zbog okoštalosti i nemogućnosti da se da u trk, kad je već na startu zakasnio.
Neke od postulata novog doba – modernog, brzog, interaktivnog informisanja, koje je potrebno savremenim, prezaposlenim ljudima, naši mediji već primenjuju na svojim sajtovima:
- Za razliku od prethodnih godina, danas veliki broj njih ima RSS feed, pokušavaju da budu „ril tajm“ (real time) ažurirajući vesti i sadržaje i pre nego što se pojave u štampanom izdanju, ubacuju se video snimci, pozivaju poznati da bloguju, dozvoljavaju se komentari… Ako malo pronjuškamo netom, videćemo da smo mi sada tamo gde su zapadni medji bili 2007. i 2008. godine, bar kada je korišćenje ovih „alata“ u pitanju. Mnogi mediji širom sveta prolazili su sličan put (ali, avaj kod nas se teško kroz istoriju išta izvlačilo i iz svojih grešaka, a kamoli tuđih).
- Tiraži dnevnih novina, nedeljnika (periodike još žešće) padaju. Prihodi od marketinga su osetno smanjeni, mediji su evidentno u dubokoj krizi. U toj situaciji, kada svaka redakcija ima novinara viška, ko još razmišlja o onlajn reputaciji, društevenim medijima i okretanju „virtuelnim“ čitaocima. A možda bi trebalo. Koncept društvenih medija nije jeftin – traži posvećenost i znanje. Traži da razmišljamo malo kreativnije, da se , posle duuugo vremena kada su mediji u pitanju POTRUDIMO.
Da pokažemo da nam je stalo.
Čini se da su mediji odavno izgubili poštovanje prema čitaocima. Ako pogledate dnevne novine i televizije, videćete da je ogroman procenat sadržaja skoro pa identičan (eventualno samo upakovan u boje političke opcije kojoj se naginje).
Ozbiljne analitičke tekstove, koje samo u restolvima pronalazimo, kao i komentare i kolumne, sa trona su skinuli blogovi, jer su raspršili elitizam tih novinarskih žanrova i oduzeli tapiju da samo „odabrani“ mogu da obnaroduju svoje cenjeno mišljenje.
Naletela sam na sjajan članak Fila Bakleja (Phil Buckley) o tome kako društveni mediji mogu da pomognu spasavanje klasičnih. Kombinujući njegove ideje i dodajući malo sopstvenog začina, evo moje „tu du“ (to do) liste za naše (pre svega štampane medije) i njihov social media angažman:
- Volite svoje čitaoce!
Oslušnite šta misle, šta žele da čitaju, pogledajte komentare na sajtu, odgovarajte na njih. Nemojte koristiti Fejsbuk i Tviter kao RSS feed, jer to onda može da radi i mašina umesto vas, zar ne?
- Promenite, se ne boli!
Ovde ću citirati Bakleja, prestanite da se branite od promena, već počnite i sami da se menjate. Čak 96 odsto pripradnika „generacije y“ u svetu ima pristup društvenim medijima, više od 70 odasto njih provodi NAJMANJE dva sata online, dok manje od polovine toliko provodi ispred TV-a.
- Ulažite u znanje i veštine
Znanje nikada nije bilo jeftinije i pristupačnije, ali potrebno je uložiti velike količine veoma skupog resursa – vremena. Stvarno, ni s najboljom voljom ne mogu da shvatim kolege koji odbijaju da nauče da koriste računar! na primer (a imala sam takvih „slučajeva“), za društvene medije nisu ni čuli, i dalje umesto da krstare internetom razgovore spremaju u dokumentaciji…
Potrudite se da se oni koji kreiraju i prave sadržaj dodatno obrazuju i spreme za novo vreme, negujte njihovu kreativnost i nagrađujte angažovanost. Ako neće oni, ima ko hoće, bar je novinarsko tržiše (pre)zasićeno radnom snagom
- Prilagodite se čitaocu/gledaocu, probajte da mu ponudite maksimalno personalizovan sadržaj – kroz RSS feed samo određenih rubrika i kategorija, njuzletere (newslettere), lično obraćanje na FB i Tviteru (da, da to zahteva vreme i posvećenost, ali gradi lojalnost, poput primera koji daje Baklej – ako u tvom omiljenom kafiću znaju kakvu kafu piješ, zašto ne bi novine koje čitaš znale šta voliš?
- Dozvolite da se „virus“ širi – omogućite da se sadržaji vašeg sajta što lakše širi dalje , da čitaoci mogu jednim klikom da podele (sharuju) vest.
- Učinite korisnike delom nove zajednice
Činjenica je da ljudi koji još uvek čitaju novine to rade ne toliko zbog informacija koje mogu da pronadju na mnogo mesta, već zbog osećaja koje im to čitanje daje. Društveni mediji daju sjajnu priliku da se stvore nove zajednice kod kojih će moći da stvore upravo takav osećaj pripadnosti, koji je vrlo bitan za lojalnost određenom mediju (ako mi ne verujete, pitajte na pr. dedu koji već 40 godina čita isti dnevni list 
O tome kako to u praksi izgleda kod nas, u narednom postu.
14 januar 2010 at 13:45
Još kada bi u Srbiji funkcionisala ideja naplate pristupa internet sadržajima (Merdok je najsvežiji primer), sve bi bilo mnogo bolje…
No, i u prisustvo na društvenim mrežama treba ulagati (u najboljem slučaju to je još jedna plata mesečno), a pitanje je koliko visoka očekivanja se postave za uzvrat…
14 januar 2010 at 15:27
@Bojan, mislim da o ideji s naplatom moze da se razmislja tek POSLE nekih koraka koji tome prethode.
No, i tu cemo moci da se ucimo iz tudjih poteza ili gresaka, samo ako smo dovoljno pametni.
A iz ove moje novinarske pozicije, kazem da nema potrebe zaposljavati nove ljude, ima ih ohoho koji sede dokoni i sede po tom istom Fejsbuku ili igraju igrice…
14 januar 2010 at 16:18
Istina. Kako god, default reakcija bi, verovatno, bila „još i to za ove pare?!“
)
A i kao što rekoh, manji mediji će verovatno od toga očekivati određenu finansijsku dobit, pa je pitanje koliko bi zapravo imali sluha za ovo… Nažalost.
Inače, radim u medijskoj kući kojoj je bilo lakše da isključi streaming do daljnjeg nego da razvuče kabl do (postojećeg) alternativnog ADSL-a da se ne bi preopterećivao link na koji su vezani skoro svi kompovi… Misli o tome.
14 januar 2010 at 19:51
Najveći deo novinara, mada ja uvek radije grdnju prebacujem menadžmentu i urednicima u krilo, ne želi da se menja, već čeka da se stvari same od sebe promene u njihovu korist.
Neće ići! Na žalost, i ja bih to voleo, ali nemam vremena da negujem svoje puste želje. Pametnije je ići u susret budućnosti.
Tačno je da nove tehnologije omogućavaju da se do informacija dođe brzo, odmah, besplatno (skoro)…
Ali je tačno da, ako se pametno vode kroz tu Scilu i Haridbu promena, klasični mediji mogu da opstanu. Mnogi će propasti i nestati (koliko poznatih fabrika je propalo i nestalo?), ali novinarstvo kao srž će preživeti. I trajati u nekom novom boljem vidu nego danas.
Nova stvarnost radi u korist novinara i medija koji je shvataju.
I koji se menjaju..
I, rekao bih, ovu temu trebalo bi stalno držati na „meniju“. Podsećati neprestano „zalutale u vremenu“ da ne čekaju spasioce niti da traže tamo neki put koji postoji i vodi do velikih plata..
Taj put tek treba napraviti.
14 januar 2010 at 21:59
Borba dva razlicita pristupa. Ko ce pobediti? Nijedan!
Nije ovde pitanje ILI – ILI vec I – I. Zasto je uvek pitanje ili jedno ili drugo? Stampani mediji treba da prihvate realnost i da imaju podjednako kvalitetno online i mobilno izdanje sa svim social web varijacijama.
Svet se promenio, ali nije bas toliko da cu pijuci kafu listati rss feed na malom ekranu ako mogu da prelistam na brzinu nekoliko novina i casopisa. RSS Feed je ya neke stvari brzi, a za druge naprosto nije.
14 januar 2010 at 22:06
hej, sjsjnu i hrabru vizuru imaš, Angelina
Saveti koje si dala mogli bi se bezbolno primenjivati u svim medijima bez obzira da li su online ili nisu, samo da ima volje za to. Za sada se korišćenje Twittera svodi na – reputaciju. Pozdravljam to, naravno! Neki novinari su apgrejddovali svoj zanat pa postali i online PR-ovi. Volela bih veoma da čujem ili pročitam negde o njihovim iskustvima, da li je i u kojoj meri menadžment to prepoznao, šta je tu direktna a šta indirektna dobit.
ps. Inače, social media optimisation nije presudna stvar (ja recimo najčešće ne koristim tu dugmad na sajtu, već imam svoje plugine za linkove koje delim. Navika je čudo!).
14 januar 2010 at 23:48
@Bojan,manji mediji su realno cak i vise pogodjeni krizom, ali mi se cini da ce lakse unovciti social media kapital…
Sto se tice tog stava „zar i ja to“, iskreno meni je posle 8 godina rada u novinarstvu muka od neradnika i neznalica. Kukaju kako u mojoj kompaniji ima viska radnika. Tvrdim da nema viska radnika vec neradnika! Umesto da ih neznanje, neposedovanje skole i lenjost natera da se menjaju, strahujuci za radno mesto na prezasicenom trzistu, oni cekaju neko spasenje ko zna odakle…
Primer koji si ti naveo samo je dodatna potvrda moje teze.
16 januar 2010 at 11:21
@Dragan Radović, čini mi se da se dobro razumemo i slično mislimo, jer smo u sličnom sosu
@Saša Jovanović, upravo to i jeste moja poenta. Fakat je da se štampani tiraži gube to je neminovnost, zbog više faktora koje ne mogu sada ovde da obrazlažem. Ali Onda se bar deo te energije može usmeriti na ostalo, umesto na jalove pokušaje da se podignu tiraži.
Ovo oko rss feeda sam se malo šalila, a malo i u zbilji rekla
18 januar 2010 at 08:56
Miss Cybernaut, hvala ti.
Moje dosadašnje novinarsko iskustvo mi govori da mnogo problema aktuelnih u novinarstvu dolazi od ad hoc promena, bez vizije, ideje i razmisljanja unapred. Pa ja, eto, razmisljam malo naglas 
Neki alati nemaju finanasijsku vrednost i isplativost, još uvek. Ali i borba za reputaciju je borba za čitaoca/gledaoca/krajnji proizvod zar ne
S druge strane treba uvek imati u vidu da ako se sad ne preduzmu neki osnovni koraci i ne „nauči da hoda“ kako da očekuju posle da stignu veliki zaostatak, trče ozbiljne trke s prvacima ili duge, iscrupljujuće maratone
Sto se tice online PR i mene jako zanima iskustvo i pre svega dobra volja menadžmenta, jer mi se čini da je u njima KLJUC – podjednako kao sto kriterijume za uspesnost/neuspesnost PR kadra ne treba traziti SAMO u kvalitetu tog kadra vec i u tome koliko im menadzment daje prostora, shvata njihovu vaznost i pusta ih da rad svoje posao…
18 januar 2010 at 14:13
Ne treba smetnuti s uma jednu važnu stvar: Srbija je zemlja sredovečnih ljudi. Prosek od preko 40 godina daje sliku prosečnog konzumenta novina. Nemam pojma o marketingu, razmišljam zdravorazumski i gledam ljude oko sebe. Znam masu visokoškolaca profila: pravnika, profesora, ekonomista (naročito onih sa Fabus-a) i dr. koji ne prilaze računarima. Moja kuma, visokoškolac srednjega doba, bankarski činovnik, osim što primi i pošalje mejl i napise nešto u Wordu nema želje da bilo šta uradi na računaru. Poznajem i mlade ljude koji bi radije da gledaju Pink, vise po kozmetičkim salonima, klubovima i ne pada im na pamet da pridju kompu. Šta to znači: pa, verovatno da smo generalno još uvek daleko od stadijuma na kome bi bilo prirodno da budemo. Kao što bi bilo prirodno da smo u Evropi, a više nalikujemo na Afriku ili Srednju Ameriku…oni što izdaju novine, izgledaju to znaju sasvim dobro.
18 januar 2010 at 21:32
@MMiljana, to je mozda tacno, ali za koju godinu mi, generacija koja vec gazi u 40.te bicemo sredovecni…