Znate li kada sam se osetila najjadnije u životu?
Dok sam premorena i s nabreklim dojkama iz kojih moja tek rođena devojčica nije mogla ni umela da izvuče mleko, neutešna, sama i pod udarom hormona čekala na vratima sobe u „Narodnom frontu“, dok je nardkana sestra ušla i krenula da se izdire na mene:
Kakva si ti majka kad ne umeš da utešiš svoje dete?
Otela mi je Janu, naklukala je adaptiranim mlekom, tutnula mi je nazad, okrenula se na peti, i odmarširala niz hodnik.
Bila sam samo jedna od nesrećnica koja je mislila da „Bejbi frendli“ znači pomaganje mami i bebi da lepo zajedno krenu u život, nauče da doje i paze se. Naravno, mogu sad da vam kažem da „Bejbi frendli“ u Srbiji ne postoji!
A to su konačno zvanično obznanile i nezavisne evaluatorke, koje je UNICEF platio da dođu i vide šta je to u Srbiji što se u teoriji zove „Bejbi frendli“ a u praksi nema ni B.
Usvojla je taj izveštaj Radna grupa ministarstva zdravlja, u koju su se, gle čuda dosetili da zovu predstavnike NVO – Majku hrabrost, Bebac i Udruženje RODITELJ. Naše zajedničko saopštenje možete da pročitate ovde, kao i kompletan izveštaj Ženevjev Beker i Elizabete Zisovske, koje su obišle srpska porodilišta i videle kako izgleda „Unfriendly baby friendly“ u Srbiji.
A ja sam još, ljudi moji odlično prošla! Oba puta porađali su me doktori koje poznajem, jer sam (zlo)upotrebila novinarska poznanstva i saradnju s lekarima, koji su mi pak zauzvrat na porođaju persirali, oslovljavali me imenom, uopšteno, tretirali me kao ljudsko biće. Čak je i sestrama odmah sugerisano da je to naša… novinarka, da im bude kristalno jasno da za svako sranje mogu da završe u novinama. Izbegla sam i ponižavajuće kolektivno širenje nogu da se pregleda rana, i pregled koji kao mesari da rade (svaka čast mesarima, da se ne uvrede).
Plus, vodila sam sa sobom „bodigarda“ moju sigurnost i snagu, mog Mikija, – jer sam bukvalno išla logikom, ono što ne može bespomoćna žena na stolu, sigurno može poluuračunljiv budući tata!
A kako su prolazile mnoge žene, same, ostavljene, ponižene i zaboravljene, možete da pročitate širom interneta, da čujete od prijateljica, evo i ovde na jednom mestu. A kako to izgleda u svetu, pogledajte ovde.
Dakle, sadašnje i buduće mame, ako vam neko kaže da ste bile u „bejbi frendliju“, znajte da su vas slagali. Jer „Bejbi frendli u Srbiji ne postoji“. – Evo pogledajte šta je „bejbi frendli“ i koji su to koraci (koji uglavnom NE KOŠTAJU) koji bolnicu čine prijateljima majke i beba.
I biću slobodna da kažem i zašto u Srbiji nema BF – jer se većini lekara i medicinskog osoblja (čast svetlim izuzecima koji samo potrvđuju pravilo) j-e-b-e za b-e-b-e!
Jer bi im dosledna primena „bejbi frendlija“, koja podrazumeva da su mama i beba centar sveta a ne nadobudni doktor i nadrndana sestra, da se majci pomogne da nauci da doji, da sestre obilaze i pomazu majkama, da se ohrabruje dovodjenje druge osobe na porođaj, sve to bi im direktno izbilo pare iz ruku! Jer ako su ljubazni i fini po „difoltu“, čemu onda toliko uzimanje para, čemu onda silna „čašćavanja“ što je doktor, eto uradio ono što mu je posao, za šta prima platu i za šta se zakleo Hipokratu?
Zato su, cenim direktori naših najvećih porodilišta od 4 ili 5 sastanaka Radne grupe došli samo na jedan a i tada hukćući i uzdišući kako imaju pametnija posla. Jer u nama, mamama, vide novčanice, za koje je poželjjno da ćute, što manje pitaju i što pre se čiste iz porodilišta.
E pa, čini mi se da ćemo se ’ćerati još! Jer mi u zalogu imamo ono najvrednije što smo stvorili i za šta nam ništa nije teško da učinimo. Pa hajde, ko će s tim da se meri!
p.s. Svi oni koji osećaju da kao građani i građanke treba nešto da urade, kažu ili pomognu, nek se jave na info@roditelj.org
Ako želite da prijavite da je neko prema vama postupao drugačije od onog što kao majka zaslužujete, ili želite da ispričate svoju priču, javite nam se!Nevladine organizacije, to je sigurno neće izigravati ikebanu u toj radnoj grupi, to je sigurno. A sve što možete da kažete ili uradite a da Srbija jednog dana stvarno dočekuje bebe na svet prijateljski, tu smo!
RT @Bednopiskaralo Opet malo kukanja – doktore boli doope za mame i bebe (novi blog post #piskaralo)http://tinyurl.com/ycplf62…
20 decembar 2009 at 12:30
Jedna od osnovih karakteristika sisara po kojoj je najlakše razlikovati sisara od ostalih živih bića jeste upravo nežnost i briga za potomstvo. Reptilima je svejedno.
21 decembar 2009 at 02:15
Uz sve gore napisano o tretmanu prema majkama i bebama, da dodam da su pojedina porodilista u Srbiji i „Tata Unfriendly“
U Kragujevcu recimo ne postoji ni jedna jedina stolica u prostoru koji bi trebao biti cekaonica, sa svojim poslednjim detetom ja sam proveo celu noc na nogama cupkajuci pred vratima porodilista, bez ikakvog update-a sta se unutra desava i sl. Na stranu sto tu redovno cekaju trucnice na preglede i naravno cekaju stojeci jer ne postoji *ni jedna jedina stolica*. Ovo je bio slucaj i pre osam godina kada sam dobio prvu cerku kao i dan danas. Iskreno meni je misterija kako niko za sve ove godine od osoblja tamo nije stradao.
Sto se tretmana moje supruge tice, moram da spomenem da je ona lekar, da mi je pola familije u KBC-u, da mi je pre 8 godina kada se poradjala sa prvim detetom rodjena sestra radila na porodilistu, pa opet, tretman je bio ponizavajuci (mogu samo da zamislim kako prolaze obicni ljudi). O mitu i korupciji bolje i da ne pricam, jedan moj prijatelj ima interesantnu pricu kako je (kada je sve poklone izdelio i sve pare potrosio) na kraju cak i napolitanke delio iz dzepa cistacicama ne bi li ga udostojili kakvom takvom informacijom o tome sta se sa njegovom suprugom desava.
Duga prica, mogao bih komotno da napisem i ja jedan duuuugacak blog post o muskoj strani price.
21 decembar 2009 at 07:02
Dinke, volela bih da napises i drugu stranu price.
Znam da mnoga porodilista u Srbiji ne dozvoljavaju prisustvo oca sto je takodje jedan od postulata BF – u stvari prisustvo drughe osobe, nije bitno da li je partner, majka, drugarica…
Takve stvari kao sto su te lstolice mene najvise pogadjaju. Pa majku mu, koliko kostaju te stolice, jesu li od zlata? Poenta je valjda, da se od pocetka stavi do znanja da smo mi dole, a oni gore.
A najvise me uzasava sto bi trebalo da udaraju petom u doope od srece jer pop prirodi jedino oni od svih medicinskih osoblja u bolnicama rade sa ZDRAVIMA, i docekuju nov zivot, pa ima li ista lepse, majku mu, a oni od toga prave najjadniji dogadjaj u zivotu…
25 decembar 2009 at 14:14
Tretman prema meni lično u N.Frontu je bio OK, verovatno zato što sam sve znala već, ali kad se setim samo ponašanja pojedinih doktora, sestara i ko zna kojih još, jer ih ima 300, prema nekim ženama koje su bile sa mnom u sobi, pošandrcam.
Pošto sam bila jedina „mama sa iskustvom“, prepovijala sam skoro sve bebe u našoj sobi. Bilo je i onih žena koje su bile toliko izmrcvaljene i isečene tokom porođaja da nisu mogle da ustanu, pa sam i njihove bebe, nosala po sobi i uspavljivala. Nikog od osoblja nije bilo briga za te jadne, napaćene žene i njihove bebe. Rečenica „kakva si ti to majka, kad ne umeš da smiriš svoje dete?“ je izgleda ustaljena i sasvim je „normalno“ čuti u porodilištu, jer sam je i ja čula, upućenu drugima.
Stvarno mi nije dobro, kad se setim svega tamo preživljenog. Opet kažem da su prema meni bili OK, ali doduše i dobro je bilo plaćeno. Oni koji ne plate, kao da su na robiju došli.
Trudnica kada krene na porođaj treba pored svega ostalog što joj je neophodno da ponese i fleš za snimanje, žao mi je što ga nisam ponela, jer bi se imalo svašta čuti.
31 decembar 2009 at 08:32
Uh, @Charolija, strasno je sto manje vise SVE nosimo neku traumu iz porodilista, manju ili vecu, platile ili ne…
Dogadjaj koji treba da je najsrecniji u zivotu…