Slika by poetry
Da li znate šta je zajedničko Gornjem Milanovcu, Boru, Aleksincu i Vranju? Ako stanovnici ovih mesta u Srbiji požele da – kupe knjigu, moraće do prve knjižare da skoknu do drugog grada!Neki čak i da naprave krug od stotinak kilometara, jer, na primer, u čitavoj Timočkoj krajini, gde živi oko 100.000 stanovnika nema mesta za knjigoljupce.
Dok Vranje ima dva fakulteta i nijednu knjižaru! Valjda će budući akademski građani da niču ko pečurke posle kiše i umesto umnim rečima zalivaće ih nekim instant konglomeratom sažvakanog i prerađenog znanja i iskustva, koji će im davati intravenozno, pa ne moraju uopšte da čitaju, ni da takvu budalastu naviku stiču?
Ova me je vest moram priznati uzdramala mnogo više od nekih dnevno političkih igrarija i zajebancija preko naših pleća. Nisam ja ni do sada tripovala sa su stanovnici Srbije načitani, prosvećeni i da na spavanje obavezno idu s knjigom pod miškom. Ni da se u lokalnim birtijama umesto merenja silikona neke pevaljke i pretresanja lažnih obećanja političara, raspravlja o pesničkom izrazu Vaska Pope ili aktuelnosti Pekićevog Besnila. Nije ni u „prestonici“ mnogo bolje. Nemam ja iluzija da knjige menjaju stvarnost. Ali sam, moram priznati bila uljuljkana u krugu. Svom krugu, poznanika, prijatelja, kolega i drugara, koji, uprkos svemu čitaju – dnevnu štampu, periodiku, beletristiku, stručne knjige, e books, blogove, bilo šta, ali – Č I T A J U. Možda ne koliko u studentkim danima (iskusila sam više puta kako je teško uneti se u najpitkiju knjižicu ako si spavao četiri sata ili te čeka važan dan na poslu). Kupuju knjige (ne samo na kiosku) i o pročitanom čak i pričaju.
Pitanje da li je knjiga roba, mnogo puta je prežvakano i online i offline. Zagovornici oba stanovišta mogu, ali ne moraju da imaju pravo. Ali sam sigurna da je dobar puta ka totalnom (samo) uništenju i ono malo pismenosti, zdravog razuma i kritičkog mišljenja popločan stavljanjem zlatnog ključa na slobodu izbora i mogućnost, mandaljenjem ono malo preostalih knjižara u našim, srpskim gradićima. Jer, knjiga je jedan od retkih medija koji ne daje za pravo našoj lenjosti. Za razliku od sitno sažvakanog sadržaja na televiziji, u novinama, tuđemislećih, gotovih gromada misli i stavova koje možemo tako uglancane da preuzmemo, knjiga tera (bez obzira na težinu sadržaja) da uključiš sive ćelije, da zamišljaš, maštaš, da mućneš glavom. Kombinacije slova deluju nekada na nas jače od omamljujućih sredstava, guraju nas da onu treću, neizrećenu dimenziju izmaštamo.
A opet, nisu li biblioteke tu? Nema li čari ono polagano šećkanje između “rafova” na kojima su poređani najslasniji komadi duševne hrane, od onih bajatih, ali savršeno očuvanih i jestivih, pa do novijih (može biti malo bezukusnih i tvrdih, ali opet, nekom značajnih) komada? Da, tu su biblioteke, lepo je biti “drug član”, ali ne može ništa da nadomesti miris sveže štampe i fine prašine uokviren u korice koje se sijaju. Ni iščekivanje da čaj ili kafa budu gotovi, pa da se krene u avanturu čitanja.
Pitaće se neko, šta će knjige narodu koji je prema istraživanjima većinski funkionalno nepismen, gde je palac još uvek deo pismene korespodencije a sricanje čitalački “stil”?
Dok ima izbora, ima i slobode, a i nade da će neko po slobodnom izbodu svojevoljno čak da se odpupre sopstvenom krugu. I izađe iz njega. Zatvaranje knjižara, ma koliko bilo vođeno čisto ekonomskim (jer uništeni vlasnici ne mogu da reše jednačinu zakup, plus knjige, plus porez, plus zaposleni) a ne totalitarnim razlozima, u meni izaziva sličnu reakciju – kao da mi je neko zabranio da čitam i vaskoliko književno blago spalio na lokalnom trgu. Jer knjige koje niko ne čita, vaistinu, ne postoje.
p.s. Momenat ohrabrenja, koji mi govori, da je ona (knjiga) žilava stara dama, došao mi je u subotu. U porodičnoj poseti Čačku, na kafi kod brata, zatekla sam bratanca(9) i bratanicu(10) kako srećni pokazuju “ulov” od tog dana – dečje knjige. Kažu, “navadila” ih tetka 
p.s. 2 Ako imate prijatelje u gradovima sa ovog spiska, učinite dobro delo. Pitajte šta bi čitali i pošaljite im.
30 novembar 2009 at 19:18
Užice se još uvek dobro drži. Mada, moram priznati da se svaki put kada uđem u „Stubove kulture“ ili relativno novootvoreni „Glasnik“ istripujem da mi prodavac ne kaže „Eee, Džejn, zatvaramo sledeće nedelje, otvara se banka“.
Iako je internet dosta doprineo sadašnjoj situaciji (pre svega mislim na potpunu nezainteresovanost mladih za čitanje), jedna pozitivna stvar su internet knjižare. A njih je, srećom, sve više.
30 novembar 2009 at 22:19
Mislim da nije internet kriv. Bez obzira što je nama srcu prirastao, mislim da još uvek relativno malo ljudi ga aktivno koristi (i u druge svrhe osim facebook-a ili provere pošte).
Prosto se ne zna u tom zalaranom krugu da li knjižare ne rade jer narod ne voli da čita, ili narod ne čita, jer nema gde da bude naučen da živi s knjigom.
A tužno je kako god da se okrene…
30 novembar 2009 at 22:39
Sad pokušavam da se setim onih „zlatnih“ vremena u kojima sam odrastala (čitaj: osamdesete). U Užicu su postojale 4 knjižare, od čega nijedna „prava“, već su u ponudi imale i školski pribor i udžbenike. Ali je zato gradska biblioteka imala neuporedivo veći značaj nego danas. Tada je bila sramota da budeš stariji od 10 godina (čini mi se da je to bila donja granica za dečije odeljenje), a da redovno ne pohodiš biblioteku.
Ipak mislim da internet jeste dosta kriv, pošto je danas klincima nezamislivo da provedu sat-dva uz knjigu, barem ona bila za lektiru, ali zato na FB ostaju do ponoći.
Zato sam ja rešila da ove Nove godine, svima poklonim po knjigu. Pa nek’ me mrze, meni lepo!
30 novembar 2009 at 22:44
Pa dobro, sve i da jeste mali udeo krivice u internetu, pre bih rekla da je krivica u roditeljima koji to dozvoljavaju
I meni se desi da se „zablesim“, ali onda shvatim da mi faaale knjige i bacim se na čitanje. Čak ni e books ne mogu da zamene dobro staro šuštanje papira
1 decembar 2009 at 01:40
Nikad ekran neće moći da zameni osećaj držanja i listanja knjige
Vrlo često kupujem knjige na poklon, i to ne zato što je to najlakše uzeti, već što stvarno ima vrednost…
Tužna je ova situacija u Srbiji, nisam znala za to
1 decembar 2009 at 02:50
Samo da podsetim da su u G. Milanovcu postojale i jedne „Dečje novine“…
1 decembar 2009 at 07:01
Našla sam da su podatak da su Dečje novine izdavale jednu knjigu dnevno u srećna vremena. Nisam proverila podatak, zvuči mi neverovatno…
1 decembar 2009 at 20:31
Ja citam ovo i ne mogu da verujem…nema knjizare u gradu??? OMG, koji je ovo vek,18??
Ovo za mladje generacije vazi da ne citaju previse ali mislim da se ljubav prema knjizi uci u kuci i bez obzira na trendove, Internet, skeniranje sadrzaja, manjak paznje i sve ostalo, ukoliko se roditelji od najranijih dana potrude da u detetu razviju ljubav prema citanju, i naravno daju i licni primer i to dete ce zeleti da cita.
Medijum putem kojeg ce to raditi je na kraju i manje bitan, da li je papirna knjiga ili neki fensi tech e-book, sto ce svakako biti buducnost (ma koliko meni onaj miris starog papira kada otvorim knjigu bio neki nezamenljiv ugodjaj za sebe….ali mi smo generacije koje su tako rasle, za ove nase klince i klinceze ipak ce sve biti dosta drugacije..)
2 decembar 2009 at 00:06
Osećaj čitanje blogova ili knjiga online nije ni približno dobar kao onaj kada imaš knjigu u ruci, listaš stranice i gutaš slova zavaljen u fotelju. Suviše je dugačak spisak gradova koji su uskraćeni za ovakvu riznicu znanja. Bar se, ako ništa drugo, počelo pisati o tome a nadam se da neće sve ostati samo na rečima.
2 decembar 2009 at 07:39
Osim neudobnosti(ili nenaviknutotosti na E knjige), mislim da cemo malo duze cekati dok taj nacin citanja ne postane masovan, i zbog procenta ljudi koji imaju pristup netu, i zbog nacina na koji oni koji imaju pristup trose svoje vreme a i zbog dostupnosti samih knjiga. Smatram da jedno nikako ne sme da iskljucuje drugo, a vise od same cinjenice nestanka knjizara brine nereagovanje institucija ciji cilj bi trebalo da bude upravo ocuvanje kulture
14 januar 2010 at 01:59
Sa ovog posta su odavno svi otišli, ali ne mogu da odolim da ne ostavim jednu misao: Kniga je postala statusni simbol! Imati – čak i sasvim skromnu bibloteku – je simbol koji po snazi znatno prevazilazi bilo koji materijalni. Biti ljubitelj knjige je retka (i sve redja) privilegija…
14 januar 2010 at 07:02
Nisu baš svi
Biti ljubitelj knjige zaista jeste privilegija, mozda ce to u buducnosti biti neki novi ljudi, oni koji su uspeli da sacuvaju svoj recnik, da se ne svodi na 200 faza i skracenica…
5 mart 2010 at 14:07
Ljubitelji knjga za predsednike!