Svanuo je 6. oktobar.
A ja, i verujem mnogi moji prijatelji još čekam da mi svane.
Makar malo, da osvetli zora van mog začaurenog mikrokosmosa kojim sam se ko paukovom mrežom oplela da ne vidim dalje od sopstvene porodice, svog malog sveta, svoje firme, prijatelja, kumova, svog dupeta. Inače bih, majke mi, poludela.
Prisećala sam se danas i juče svog “razvojnog puta” od friške studentkinje političkih nauka iz provincije do umornog političkog apstinenta i pitala se kakve bih izbore pravila da sam tada znala da ćemo 15 godina kasnije biti ovde, ovako?
Nedovršeno, nedorečeno, između, nigde, lebdeći između 19. i 21. veka, bez ideje, bez menadžmenta ili domaćina, tiranokratiju zamenila oligokratija, tako to meni sve izgleda. I nisu mi iluzije pojeli skakavci, a sve i da jesu lakše bih se s tim nosila da se nisam usudila da pravim decu, i time sebi na leđa jo[ navalim i odgovornost i pitanje “a šta će da bude za sledećih 15?”
Mada, uspomene na izlizane đonove po ulicama mog Beograda, koji je ova Šumadinka upoznala na najlepši način, šetajući uzduž i popreko, kroz šetnje i barikade, pištaljke i šerpe, ba[ me nekako razneži. Deleći onaj fenomenalni fini duh koji je lebdeo nad nama tih godina, pokopan i raspršen kao mehur od sapunice, razbijen podjednako našim prevelikim neispunjenim očekivanjima koliko i nerealnim političkim obećanjima.
Trebalo je da nam bude jasno još odmah, kada je umesto reza (ah mi smo bar kroz istoriju primer reza rezova i rezića), umesto jedne stolice montiran čitav red za novu predstavu, a publika ostala ista, bez mogućnosti da ko čovek izviždi lošu režiju. Kada smo umesto Ustavotvorne Skupštine dobili oktorisani Ustav, burazersku ekonomiju, i sistem dam – daš braćo omladinci i bivši Skojevci varijantu.
Slika uzeta odavde
Valjda sindrom skuvane žabe, šta li… A mi smo kuvani, baaš dugo.
Ali, kad pogledam, u tom mikrokosmosu, ne mogu da budem ljuta na sve njih. Eh, da nije bilo one krađe 1996. godine, ne bi moja buduća kuma flertujući u pokušaju da odobrovolji pandura u Kolarčevoj, upoznala člana studentskog obezbeđenja. Niti bi ontako ušetao u naše društvo, ni postao ljubav mog života.
A kako je samo već na početku mog studiranja bilo teško otresti se iluzija i nadanja! Kako mi je bilo smešno što sam jedan dan slušala velike priče o civilnom društvu, demoktariji, pluralizmu, a onda obuvala najizdržljivije cipele i kretala u štrapac da izgazim sve to što sam čula, u koloni ljudi koji su delili moje stavove. Surovo prizemljenje, kad vidiš odmah tu, na delu, kako se teorija razlikuje od prakse… Podseća me to na mog komšiju iz sela, koji je kada ga je žena uhvatila na gomili s prijateljicom, zavapio “Miiila, zar ne veruješ meni, nego rođenim očma?”
Tako nekako izgleda naša politička stvarnost. I ona društvena koja se na nju naslanja.
5. Oktobra sam, umesto ispred Skupštine, gle ironije bila u selu Turica kod Guče, spremajući ispit. Ne sećam se više koji, neki koji je svakako sadržao reč političko u sebi.
I ludela što nisam u real time revoluciji. I brinula za ljubav i prijatelje dok su gutali suzavac, a ja čamim u selu gde antena hvata samo prvi kanal Bastilje. Kad se vratim u 6. oktobar 2000. godine, ne mogu da se setim svih stvari koje smo želeli. O kojima smo pričali. Kad budemo za 5, 6, 10 godina… Koliko smo odmakli, vidi li se trag u snegu?
Sad se štitim od sebe, od svojih izgubljenih nadanja. Brinem za svoj mali vrt, hranim i ljubavlju zalivam ono što muž i ja posejasmo iza sebe. Uronila sam u prosečnost i tihi bunt, uprkos svemu.
Ispod dečjeg kreveta još čuvam tu kutiju. Bedževi Otpora, propusnice studentskog Obezbeđenja, članci kako lepe studentkinje u Kolarčevoj nude “šumadijski” čaj promrzloj smeni.
Slika uzeta odavde
Nasmejani ljudi, ideja, pištaljka kao dovoljan znak raspoznavanja i osmeh. Sačuvani primerci novina onih “naših”, leci i pištaljke. Lepo vreme. Bar se znalo ko su „naši“ a ko „njihovi“, s kim (s čim) imaš posla.
Mislim da je vreme da konačno svoje iluzije pustim niz vodu. A 6. oktobar bio je dan kao i svaki drugi. Dan koji nije doneo mnogo.
7 oktobar 2009 at 02:15
Ovo je deveti 5. oktobar od onog koji mi je značio nešto i prvi kojeg sam dočekala ravnodušna. Nisam ulazila u dublju analizu zašto je to tako. Nisam pisala post na blogu o tome, samo sam ostavila citat u statusu na FB: 6. oktobar 2009. „Dugotrajno robovanje i rdjava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete“ – Ivo Andrić
Ne može vas niko doveka lagati, niti vas može sto puta ubiti.
Sećam se aforizma iz devedesetih: „Živim u Srbiji, od toga ću i da umrem.“
7 oktobar 2009 at 03:18
I ja sam 1996. mnogo više entuzijazma imao. 2000. je sve došlo nekako, kao Miloševićev autogol. Jedno je protest kojem je himna pjesma Revolvera „Nema povlačenja, nema predaje, a drugo kad protest predvodi ljigava „Gedo, gluperdo“. Pored toga, Vuk i Đinđić su bili opozicija, ono 2000. je bilo bez veze, a ispostavilo se da je to pobjedinčka koalicija. Nije to bilo to, iako se i onda borilo. A kasnije, ovi klinci današnji mi izgledaju kao budale kao pričaju o politici. I ja postajem apstinent, iako sam se devedestih s nekim prijateljima žestoko svađao oko politike. Zato o politici više i ne pričam. Nemam za koga da glasam. Iako ću sutra u 14 gledati emisiju u kojoj gostuje Vuk Drašković
.
7 oktobar 2009 at 06:06
razocaran jesam ali bez entuzijazma jos uvek nisam ili se bar tako trudim. Super si opisala osecanja i nade koje smo tih davnih dana gajili. Procitah danas na sasinom blogu http://www.sasajovanovic.com/2009/10/05/strategije-prodaje-1-deo/ dobar citat koji odlicno opisuje nasu stvarnost „Strategija bez taktike je najsporiji put do pobede. Taktike bez strategije su samo buka pre poraza
- Sun Tzu“
najgore je sto se danas ne vidi pravac, svese radi od danas do sutra i zato sve ide sporo i nikako i kilavo. EU kao pravac su izlizali, da ne kazem ogadili, jer su o njemu pricale neznalice. Ja ne zivim u iluziji da ce ikada 6. oktobar doci jer je vreme proslo i … ali ne gubim nadu da stvari mogu biti mnogo, mnogo bolje
7 oktobar 2009 at 08:38
Vreme neumitno prolazi. Devet godina…Sto rece Milos, razocaran jesam, ali bez entuzijazma nisam. Mora bolje i mora brze.
Ipak, osecaj duboke izneverenosti – stoji. Jeste, znam sve ove ljude koji su fajerke zamenili odelima. Iskreno, nisu cvecke bili ni tada, ni danas. To mi ne smeta. Smeta mi prazna prica i promene ljudi, a ne sistema.
Sto rece moj prijatelj Vidojko: menjajmo sve, da ne bismo promenili nista.
Idemo dalje.
7 oktobar 2009 at 15:06
@Dijica – ja sam nekako prvih godina bila u fazi, pa dobro, sad će, pa samo što nije. Onda smo doživeli sve sto smo doživeli od 2003. godine i shvatila sam da hoće, ali malo sutra…
7 oktobar 2009 at 15:07
@Mladi luk, mene to nervira što ljudi koji bi trebalo da danas nose energijom, znanjem, godinama, drustvene promene, povlače se i postaju apstinenti, jer ne žele da ulaze u žabokrecinu ispod koje je živo blato…
7 oktobar 2009 at 23:28
…a iz živog blata, o ironije, vape do pola potonuli i prekorevaju nas što samo kudimo, umesto da se prihvatimo nečeg „konkretnog” kao što su tobože oni…
8 oktobar 2009 at 00:35
Ova recvolucija nije pojela svoju decu (postoji častan izuzetak) i tu je problem. Deca su rasla i postala gladna, bezidejna, ali navikla na dvor i poslugu.
Sad je vreme kad ona prijatna voda u kojoj smo se pročistili (malo) sve jače ključa.
Kad provri, znaćemo.
8 oktobar 2009 at 07:06
@Miloš Djajić, ta bezidejnost, bezglavost i pokusaji da se sedi na vise stolica mene pored suštinske ne- promene sistema najvise izludjuje.
Znam da će biti bolje, ali mi je žao nas i naših zivota i onoga KAKO su možda mogli izgletati. 1991. godine sam imala 13 godina, danas imam 31, i sve vreme nesto čekamo i nadamo se…
8 oktobar 2009 at 07:16
@Gkojadinovic, e to baš, baš
Pa rekoh ja, sindrom kuvane žabe, skuvani polako na „tijoj“ vatri, nismo ni osetili…
@Dragan NP
6 decembar 2009 at 15:35
Svidja mi se taj 6.oktobar,iako ga ja nikad iz banjolučke perspektive nisam doživio kao bilo šta značajno i vrlo…medjutim,ja i nisam nešto relevantan, jer meni ni 5.oktobar, 1.maj, oni silni neki novembri,1.januar und so weiter ne predstavljaju ništa više od cifara na kalendaru..ali,dopadljivo mi je kako datumi postaju na neki način simboli kolektivnog duha, kao što atraktivne i slavne glumice postanu pop ikone nekog vremena..pa onda i taj revolucionarni zanos..revoluciju obožavam zbog njenog neodoljivog šarma kojim privlači..iako se još nikada nije desila..upravo joj to daje poseban kredibilitet u mojim očima..
however..evo pjesmica
http://www.youtube.com/watch?v=Xgcxd9wtXUE
pozzz