Rešila sam. Neću da budem politički podobna. Ni “in”. Poslednjih dana pročitala sam hiljade i hiljade prilično ostrašćenih karaktera o ljudskim pravima, generalizaciji i stereotipima. A prošlog vikenda podlegla sam i sama jednoj – poželela sam da sam bar na kratko – Nemica.
O Nemcima kao narodu nemam mišljenje. Imam neku mešavinu romantičarsko nacionalne nerealne predstave koja valjda vuče korene od dečjeg „ispiranja mozga“ partizanskim filmovima u kojima su Nemci uz neizostavne četnike uvek “bed gaj”, preko kljukanja materijalom iz istorijskih čitanki o narodu osvajačima i ideolozima viševekovnih “Drag an osten” aspiracija. Uz malo dodatne generalizacije o njima kao vrednim, preciznim i krajnje pedantnim, vidim kako moja predstava izrasta u Frankeštajna, nakrpljenog i sklepanog od čistih naklapanja.
Naravno, nemam mišljenje ni o jednom pojedinačnom Nemcu(logično, jer nisam imala priliku da upoznam nijednog) a još manje se ova moja nabeđena predstava može tako nazvati. Ali, čemu onda ova iznenadna pojava da u jeku silnih generalizacija( na temu parade ponosa, prava homoseksualaca, pa i svrstavanje pod jedan koš i vere i SPC i šačice huligana i tzv. „patriota“ ) kojih se gnušam i sama podlegnem jednoj?
Usred šume na Košutnjaku, beogradskoj top izlet destinaciji, odmah ispod moje omiljenje Kafanice, u porodičnoj šetnji s kumovima naletesmo na spomenik. Beo, sav u mermeru, kažu bolji poznavaoci od mene, u klasicističkom stilu. Pomalo oronuo, vremešan ali stamen. Čuči tu još od 1915. Podignut u čast nemačkih vojnika koji su u Prvom svetskom ratu ratovali na ovim prostorima. Naravno, čast, sećanje i poštu odali su im sunarodnici, Nemci.
Slika uzeta odavde
A malo dalje, izdvojen, manji, ali upečatljiv spomenik koji su ti isti Nemci, iste 1915. “osvajači“ koji su zgazili Beograd, podigli hrabrim srpskim borcima!
foto: mmm – moj mili muž 
“ Nemački general Makenzen je u jesen 10915. po osvajanju Beograda podigao spomenik braniocima Beograda, hrabrim srpskim vojnicima koji su junački izginuli, proprativši taj svoj fenomenalan gest rečima:
- Borili smo se protiv takve armije o kojoj smo slušali samo u bajkama – “ 1
Ovakvim gestom nemačkog generala bila sam ozbiljno dirnuta. Moje srpsko biće se najdublje zahvaljuje tom mudrom čoveku i celoj naciji koju on predstavlja, jer je to valjda jedini poznat slučaj u istoriji da neka vojska podiže spomenik neprijatelju
Neko će možda reći (a i moj muž je to fino primetio) da se tim činom sebi diže “cena” jer podići spomenik onom koga si na bojnom polju ponizio ravno je uzdizanju sebe. Ne mari, podići spomenik narodu koji ni svoje spomenike ne zna da čuva, sopstvene heroje gura u blato, i menja ih češće no čarape, ne pamti duže od kalendarske godine( i neću dalje da nastavljam da ne bih opet upala u zamku generalizacije i stigmatizacije po principu kolektivne umesto individualne odgovornosti, sećanja, tradicije) stvarno je čin vredan poštovanja i divljenja.
Podjednako kao što se ježim i stojim u “ stavu mirno” na reči Majora Dragutina Gavrilovića , komadanta poslednje odbrane Beograda(čuvene “nemojte da brinete za vaše živote, oni više ne postoje”), isti me osećaj ludog ponosa i pijeteta prema čovečnosti obuzme kada pročitam uklesane reči nemačkog generala na spomeniku Srbima:
„Spomenik srpskim junacima izginulim braneći Beograd u jesen 1915. godine podignut je po naređenju komandanta nemačke armije maršala Fon Makenzena kao izraz poštovanja prema hrabrim protivnicima“.
Malo bih stvarno da budem Nemica. Da odam čast makar i kroz generalizaciju takvim vrednostima. Svi smo ljudi, zaslužujemo ljubav i poštovanje. Ne zaboravite to, kad vam general Makenzen poručuje.
1. – citat preuzet odavde
17 septembar 2009 at 15:38
@Džejn, hvala ti!
Promenio se svet, pa i mi, ali neke dobre stvari… pa mogli bi da zadržimo
17 septembar 2009 at 15:40
@stepskivuk, pa, delom ima istine u tome, ali daaaaleko da je tako jednostavno. Ipak, mnogo toga je do nas a mi se pravimo da nije.
20 septembar 2009 at 09:24
@Dragan Radović, eto i taj podatak mi je nepoznat, a vrlo je zanimljiv.
@Marko, bojim se i ja da smo mi negde izmedju – izgubili smo stari tradicionalni sistem vrednosti, a novi nismo uspostavili, vec samo nekritički preuzimamo krhotine nekog zapadnog sistema, koji nikako da se „primi“ na ovom tlu.
14 novembar 2009 at 10:01
Svaka čast! Fantastičan tekst. Ovakvih primera je puno.
Davno sam na blogu pisala o mađarskom premijeru iz 1941. godine, Palu Telekiju, koji je,kada je postalo jasno da će snage Vermahta koristiti Mađrasku za invaziju na KJ, izvršio samoubistvo, pošto je time prekršen Sporazum o večnom prijateljstvu između Kraljevine Jugoslavije i Mađarske.
Drugačija vremena, šta li… :S
14 novembar 2009 at 10:02
Sva nasa nesreca i jeste u tome sto ne umemo sebe da postujemo…
14 novembar 2009 at 10:02
Postovao bi nas ceo svet,kada bi umeli sebe da postujemo.
I sve nam tudje bolje…
14 novembar 2009 at 10:03
U Kovinu će, u novembru ove godine, biti podignut spomenik visok tri metra posvećen ratnicima koji su 1915. godine sahranjeni na vojničkom groblju u ovom gradiću.
Zadivljujuća neobičnost tog groblja je što su na istom mestu sahranjeni i srpski i austro-ugarski vojnici poginuli u borbama u tom kraju (Kovin je tada bio na granici Srbije i Austro- Ugarske monarhije).
Više od 200 vojnika obe zaraćene strane sahranjeno je na Vojničkom groblju, gde će se i nalaziti spomenik.
14 novembar 2009 at 10:04
Odlicno zapazanje.
Posto vec godinama vrlo aktivno saradjujem sa Nemcima, mogu da, bez zelje za generalizacijom, primetim nekoliko vrlo bitnih aspekata koji su i dalje prisutni:
1. I dalje izuzetno cene rad i ulozeni napor
2. Izuzetno cene musku i fer borbu
3. Licni trud je uvek u funkciji rezultata. „Cena“ se dize onim sto ucinis i postignucima, nikako drugacije.
Nije mi, otuda, iznenadjenje sto su podigli spomenik nasoj vojsci.
Uporedite ovde napisane karakteristike sa nama i nasim sistemom vrednosti. Ima li razlike? Ocigledno i na nesrecu – da.
14 novembar 2009 at 10:04
@ Linga – nisam postavio ovu vest na svoj informativni sajt/blog kako bih mogao najpre da je objavim u novinama. No, sad već nema razloga da to ne uradim, a naći će se tu i skica spomenika, izuzetno impozantnog. Biće to vrlo brzo na sajtu Kovin Ekspresa, koliko sutra, mislim.