Deset tužnih činjenica o…

| 2. септембар 2009. | 24 Comments

našem medijskom brlogu.
Usvojen je.  
1. Nismo ni sumnjali da će da bude drugačije, čak i kada su na sva zvona pojedini govorili kako neće glasati za ovakav zakon jer “od njih sve zavisi”. Pa, kako će glasati, ali da se usvoje tri amandmana na kojima eto, oni veoma insistiraju na Evropskom putu Srbije i koji će ovaj “skarabudžen” i našvrljekan zakon napraviti proevropskim, demokratskim. Pa su onda pristali i na jednu kosku u vidu amandmana bačenu tačno na vreme.  Zar ste sumnjali da su zakoni na ovako smešan način predmet političke trgovine u nas? To je prva tužna činjenica.


2.  Druga je, potencijalno, što stanje u medijima i dalje neće mnogo zavisiti od zakona koji se na njijh odnose, kao što nije ni do sada. Zavisiće, kao i do sada od stanja u društvu, od odnosa snage i moći, uticaja i političko – tajkunsko – “privrednih” odnosa.  Jer naša zemlja, Srbija još uvek nije parlamentarna republika, još uvek nije pravna država.  Mi smo nekakav lažni print, ili maloumni brat države. Bleda kopija, besprekorno održavana dugom istorijom ispiranja mozgova i glasačke mašinerije.
3.  Kažu neki, preživeli smo zakon iz 1998. godine, u istoriji upamćen kao Šešeljevo“čedo”. Preživeli smo, većina – mada neki nisu. Svojim ušima sam slušala kako marta 1999. godine na tribini u Rex-u ovaj čovek kaže da će “se boriti protiv ovog režima dok je živ”.  Nije prošlo mnogo, ni mesec dana…
4. No, da se ne bavim ni ja nerazjašnjenim ubistvima kolega, kojima se ionako niko u zemlji ne bavi, to su ipak ekstremni slučaji gaženja medija. Ovim primerom hoću da kažem da smo u eri koju često svi zovemo “Miloševićevskom”, znali na “čijoj smo strani”, protiv koga se “nezavisni mediji” bore, o kome i šta smeš da pišeš, čime udaraš u glavu. O terminu “nezavisni medij i nezavisno novinarstvo” moraću u posebnom postu da ne meandriram mnogo ovde. Tek da naslutite, nema slobode OD(finansijera, ma ko to bio) ima slobode ZA.
5.  Danas su novinari, sa ili bez ovog zakona naplašeni miševi, izgubljeni lakrdijaši koji ne znaju da li u svojoj komediji smeju da koriste ironiju(da ne prepoznaju gazde), ni zajebanciju( da se ne dosete “Vlasi”), ni da li bilo koju priču da čačkaju i istražuju – jer nemate pojma ni ko vam je vlasnik medija u kojem radite, ni u kakvim je on poslovno, privatno, ljubavno rođačkim i burazerskim odnosima, te možete ni krivi ni dužni da “najebete ko žuti” što se time uopšte bavite.
6.  Još veći problem, gledano iz ugla nekog kome je novinarstvo profesija je mlak, nejedinstven i “kilav” nastup onih koji će najviše biti ostećeni i gurnuti u strah(namerno ne govorim autocenzuru) . UNS se nešto batrgao, bilo je tribina, izjava u medijima, ali im zameram što ih nije bilo onlajn, tamo gde su besplatno i najviše mogli da “rovare” protiv zakona, a o čemu sam već pisala.  NUNS je u maniru seoske frajle, malo bi da se solidariše s kolegama novinarima (čije interese bi trebalo da zastupa), a malo bi ipakzasvakislučajnedajbože da se nađe “ovima” , zna se ko kosi i ko vodu nosi.
7.  Nekoliko kritičara zakona složilo se (a i ja bih s njima) da je i dosadašnja zakonska regulativa bila sasvim dovoljna za metlu po medijskom dvorištu. Da se primenjivala. Ali, nije. I ko je za to kriv, tabloidi, žuta štampa, ko? Opet se vraćamo na početak. U kući bez domaćina čeljad su besna i rade šta hoće.
8.  Dežurni zgražavači (nisam sigurna da li postoji ova reč, ali mi se dopada) valjda misle da jedino njima smetaju užasi koje čitamo, gledamo i čujemo u našim medijima. Tabloidacija je svetski trend, nisu je Srbi izmislili. U trci za konzumentima mnogi su skloni da pređu granicu dobrog ukusa. Vrlo svesno. Da, smetaju mi skoro pa porno slike na naslovnim stranama nekih “novina”. Smetaju mi gaće i goli guzovi nekih pevaljki, pedofilske dogodovštine s uredno naznačenim inicijalima (kao da se u selu ne zna čije je koje dete), olajavanja i priče na nivou seoskih alapača, bez profesionalnog kredibiliteta i poslovne etike. Kome normalnom to ne smeta – osim onima koji od toga direktno zarađuju za “leba”, mada i glad ima svoje granice.
9.  Ali me užasava uravnilovka kojom vlast u pokušaju da se obračuna s pojedinim medijskim kućama(manje je bitno da li je razlog za to baš pljuvanje jednog političara ili višemesečno prozivanje drugog bez odgovora), u stvari degradira ono malo vrednog i profesionalnog novinarstva, saterujući ih u istu rupu, pokušavajući da nas metodom motike i buzdovana disciplinuje(kad već kod tvrdoglavih piskarala ne pali štap i šargarepa, tako uspešno primenjeni u drugim oblastima).
 10.  Što nas vraća na desetu, najtužniju činjenicu – bez obzira na to što u ovom zakonu piše, niko ne veruje da je donet(izmenjen) da bi zaštitio građane od ružnih slika i nemilih scenaDonet je da bi zaštitio vlast i njihove guzice u foteljama, uz tenedenciju da tamo ostanu još jedan mandat i još jedan(mada ni opozicija nije loša pozicija, lepo se k”radi” i iz opozicionih klupa).  
Džaba se batrgamo, penimo, balavimo po blogovima. Ovako nas tretiraju. Kukaju neke kolege, podjednako gnevni. Batrgaju se, psuju.
Džaba. Lepo nam rekoše, od nas ne zavisi.
Da li je ovo naša budućnost?journalist_25

Izvor fotografije

Tags: ,

Category: Iluzije novinarstva

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (24)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. Deset tužnih činjenica o… | www.blogovnik.com | 10. децембар 2011.
  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219