Užasno se trudeći
da ne provale
treptaji jedne slike
nestvarne iz mene,
da ne oteku sa suzama
pred svima, običnima,
čuvajući bol što cepa trajanje,
stideći se,
ja ne prestajem da volim
daleku senku koju više nemam.
Sećanje vraća osmeh nad kolevkom,
cepa se duša u svakom danu
nizu sumornih godina,
želi da nestane
samo da može.
A onda se urlik ranjene zveri
potajno, divlje otima.
U tami, bez tuđeg dodira
ne delim, već živim svoj bol
a tako i plačem
tugu nosim nestvarno
nestvarno i patim
svojski se trudim
da je ne spomenem pred svima
više ne izgovaram reč
dati.
Rodila me…
Volim je i dalje,
a dele nas
samo zemlja i prašina.
8 jul 2009 at 12:16
ništa se ne može porediti
sa osećajem
tim.
8 jul 2009 at 12:24
@Suky, nista…
8 jul 2009 at 12:39
tako sam se rasplakala…..
8 jul 2009 at 13:56
@ Natasa, znam da me razumes…
10 jul 2009 at 10:44
Ovih dana, iz vise razloga, ove recu mogu samo osetiti i ocutati….
10 jul 2009 at 11:12
@di,
24 decembar 2009 at 22:43
divno…stvarno me je dirnula pesma.. ovi stihovi su posebno divni: ,,stideći se,
ja ne prestajem da volim
daleku senku koju više nemam“.
25 decembar 2009 at 07:15
Hvala ti Djordje, ovo je iz srca…