- On je seo na moooju nošu, skjoni ga – ljutito je, trupćući o pod protestovala najdražoj vaspitačici Ljilji.
- On me je juče tri puta povukao za kikicu – rekla je ushićeno novoj najboljoj drugarici Milici na velikom odmoru.
- On me je sinoć u „Baronu“ pogledao preko čaše deset puta – rekla je kikoćući se oduševljeno drugaricama, kao da to nešto znači.
- On me je celo veče dodirivao nogom ispod stola dok je gledao ženu pravo u oči – prepričavala je uz jutarnju kafu jedinoj preostaloj neudatoj prijateljici.
- On me je pitao da malo prošetamo po Kalemeganu. Znaš, umrla mu je nedavno žena, pa je usamljen i rado bih pristala, ali nisam sigurna da umem još uvek da stignem od Doma do Kalemegdana.
- Je li, mila a šta je to Kalemegdan – pitala je pomalo iznenađeno negovateljicu Irinu. Osmeh zadovoljstva lebdeo joj je u uglovima usana. On, njen plavokosi dečak.
Nikad nije kasno, pomisli sestra Irina i potapša gotovo usnulu baku po suvonjavom ramenu.
15 jul 2009 at 08:41
Zaista, nikad nije kasno….
15 jul 2009 at 09:48
Ipak nam se ponekad cini da je kasno… ali nije… pogotovo za pravu ljubav. Nikad nije kasno…
15 jul 2009 at 10:08
uh….
15 jul 2009 at 10:17
Zelim da ti verujem. Zelim da verujem. Jako…
15 jul 2009 at 11:23
Moj utisak je da nikad nije kasno, ali da kad zakasni nema svrhe…
@Be happy, možda si u pravu
15 jul 2009 at 13:08
Više od svega bih volela da je to istina…da će neki divni, dragi ljudi ipak dočekati ljubav svog života …
16 jul 2009 at 00:46
@Pepito, verujem da odgovor na to nije jedinstven, neko je dočeka, neko ne vidi od drveća šumu, neko ima tu srecu da ljubav slicnog inteziteta proživi ponovo.
16 jul 2009 at 13:32
čak ni kad je suviše kasno, nije kasno…
))