Nikad nije kasno

| 15. јул 2009. | 8 Comments

– On je seo na moooju nošu, skjoni ga – ljutito je, trupćući o pod protestovala najdražoj vaspitačici Ljilji.

– On me je juče tri puta povukao za kikicu – rekla je ushićeno novoj najboljoj drugarici Milici na velikom odmoru.

– On me je sinoć u „Baronu“ pogledao preko čaše deset puta – rekla je kikoćući se oduševljeno drugaricama, kao da to nešto znači.

– On me je celo veče dodirivao nogom ispod stola dok je gledao ženu pravo u oči – prepričavala je uz jutarnju kafu jedinoj preostaloj neudatoj prijateljici.

– On me je pitao da malo prošetamo po Kalemeganu. Znaš, umrla mu je nedavno žena, pa je usamljen i rado bih pristala, ali nisam sigurna da umem još uvek da stignem od Doma do Kalemegdana.

– Je li, mila a šta je to Kalemegdan – pitala je pomalo iznenađeno negovateljicu Irinu. Osmeh zadovoljstva lebdeo joj je u uglovima usana. On, njen plavokosi dečak.

Nikad nije kasno, pomisli  sestra Irina i potapša gotovo usnulu baku po suvonjavom ramenu.

Tags:

Category: Proza i oko nje

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (8)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219