Rukom je polagano krenula ka njegovom ramenu. Ležao je u njihovom krevetu, nogu nemarno prebačenih na naslon. Postelja je bila izgužvana. Mirisala je tugaljivo nežno, isprano strasno. Spustila se i sela pored njega, tako blizu da im se dah mešao i stapao.
- Dodirni me – rekla je mazno, gotovo predući. Tišina.
- Dođi do kuhinje, nešto sam ti spremila.
On je samo pogledao. Pogled je koju sekundu kasnije ponovo usmerio ka televizoru.
Otišla je do dnevne sobe. Prehodala je zamišljenom dijagonalom. Jednom, pa još jednom. I još nekoliko puta. Vratila se u sobu, sigurnim korakom. Ruke su joj drhtale a sa usana joj se uprkos težnje da ih održi stisnutima, otela molba:
- Saslušaj me, molim te…
- Evo, sad ću. – I ponovo se okrenuo ka televizoru, centralnoj figuri malog stana na mansardi.
- Pogledaj me – izgovorila je nešto što je moglo da zaliči na povišen ton, u njihovom malom raju najstrožije zabranjen. Kao bedni ostatak precivilizacijske veze žena – buzdovan – muškarac. Oni su to rešavali drugačije, tvrdio je. Razgovorom.
- Reci mi bar nešto – rekla je puna očekivanja(s prizvukom pomirljive nade) i znatno tiše.
- Laku noć, ustajem rano ujutro – je sve što je dobila, dok se lagano okretao u krevetu.
- Okretao se na ražnju dabogda, misao je kojom ga je, ujedajaući slike poznatih i važnih autora na zidovima(ah ljubav daje danak i snobovštini ponekad), ispratila u svet snova.
Probudio ga je mrak koji je neuobičajeno dugo trajao. Kukavica na satu u komšijskom stanu otkucala je odavno osam, ali njega je i dalje držala tama. Bunilo ga je samo što umesto pulsiranja, u očnim dupljama nije osećao ništa. Hteo je da se pomeri, ali nije imao čime. Ruke više nisu bile tu. Uspravio se mukom i hteo da zakorači s kreveta. Ali, nije imao čime, noge su ga izdale. Ustanovio je, dakle, da je ovo neka neslana šala, neki grozomoran san izazvan neudobnim krevetm ili eksplozijama na suncu (koje dokazano utiču na snove ljudi naročito kada žele da se odmore), iz kojeg će se, evo, svaki čas probuditi.
Dobro, nema ruke, nema noge, nema oči, šta mu je onda ostalo?
Ona? A glas? Ljuuuubavi, otegao je.
Ljuuuuubavi, viknuo je koliko ga grlo nosi, otegla se glaščina po uglovima njihovog staništa, odbila od zidove i vratila njemu u bezruko naručje. Moćni glas alfa mužjaka, glave najskladnijeg para u njihovom malom kružoku, momka bez mane i najpoželjnijeg zeta još od studentskih dana, pucketao je i žario nagrizajući popucale zidove zgrade koja je penzionerski dahtala na dorćolskom suncu.
Vikao je, dozivao, molio. Ali više nije bilo nikog da ga čuje…
Čekao je tu, bez očiju, bez ruku, bez nogu, sam sa svojim beskorisnim glasom. Niko više nije mogao da ga čuje u toj zlatnoj krletki u potkrovlju.
20 jul 2009 at 20:44
Uh, kakva priča….
20 jul 2009 at 20:47
Brrr , …
20 jul 2009 at 20:52
ostavlja jak utisak ova prica…i deluje bas ocajnicki…
20 jul 2009 at 21:33
Ja bih citirala sanjarenje, uh…
20 jul 2009 at 23:12
Pa dobro ljudi, malo umetnicke slobode. Nemojte sad da mi se bedacite.
Ili jos bolje – pazite sta radite, koga gledate i kako slusate
20 jul 2009 at 23:46
Šta uradi?… auuuuu
sve sam čekala da na kraju napišeš da je on neka muva….
21 jul 2009 at 00:22
@Anam, pa moz i da bude muva, samo mu zamisli krila
21 jul 2009 at 08:54
šta li se desilo piscu ovog dela…
21 jul 2009 at 09:09
@Suky, nista, ziv je i zdrav(o.k. ovo drugo je mozda diskutabilno
))
21 jul 2009 at 09:39
iznenadio me pisac, nisam očekivao… i sve mi se čini da je nešto zagužvao, pa ne ume da raspetlja. mislim taj pisac…
pozdrav linga…
21 jul 2009 at 12:16
Jako i neočekivano. Pomalo zastrašujuće i upozoravajuće…
21 jul 2009 at 13:09
@suky, mislis? Jel ostalo nedoreceno?
Uh, htela bih da ostane sa vise mogucih kodova iscitavanja, ali ne znam da li je to izvedeno kako treba. A vi, koji citate, vi ste lakmus papir i treba da mi ukazete sta vam se dopada ili ne. Pozdrav!
@Pepi
21 jul 2009 at 15:46
Pa ipak nije naodmet nekako nabaciti da je pisac ostao sa delovima tela i da ne piše uz pomoć glasa kojim kompjuteru priča
21 jul 2009 at 15:58
dobro, dobro, mada strasno
21 jul 2009 at 16:21
@Sanjarenja, ha ha
Ipak, kad se moj muz ne brine(doduse ne znam da li je ovo procitao) vi tek ne morate 
))) LOL
Ljudi, ja sam mislila da kategorija – proza i oko nje govori sama za sebe
6 decembar 2009 at 15:20
Srećom ju je godinama pravio idiotom
..pa tako dok mu je sad samo glas ostao ima kakvu-takvu satisfakciju.. 
12 decembar 2009 at 01:34
Hm, mislis?
13 decembar 2009 at 23:17
pa da
mada,moram ti reći da sam pomalo razočaran tvojom pristrasnošću
..mislim,hebote,ti si autorka,kreator..imaš moć..a njemu si sve oduzela-ruke,noge,polni organ,kosu…sve…i sad bi i satisfakciju..c,c,c…:)
e neće da može
14 decembar 2009 at 18:58
Pa, pazi, samo u literaturi zene imaju moc, u stvarnosti je obicno amputirana ili umanjena ovim ili onim. Moze mi se, igram se
))
Ako smes, napisi isto to iz muskog ugla
14 decembar 2009 at 20:42
Nije tačno,žene su daleko moćnije u RL, i tu svoju moć doslijedno manifestuju
Hmmm…izazov..:lol:
ok…:P
Day 1:
Draga,stigao sam kući. „Do vraga Dragane, opet kasniš. Posao ti je uvijek bio ispred mene.Budalo,poranila sam da te dočeka nešto toplo.Ustajem sat vremena ranije i liježem sat kasnije da bih sve stigla, i da bih iščeprkala koji minut samo za nas…a ti tako..gade jedan samoživi…“ Draga, znaš da nije tako. Dolazim kasnije jer radim u firmi sa prokletim većinskim privatnim kapitalom.Nakon desetočasovnog tretmana tamo dolazim kući, duboko zahvalan na činjenici da je supa ipak bila podgrijana, a pogotovo primjećujući tvoju novu haljinu i tvoje prelijepe svježe obrijane noge. Draga,jebeš supu,daj mi koke. „Idioteeeee jeeeeedan…cvrk,crk,cvrk cvrkutanje…Dragane,dušo,jesi vidio kakav divan namještaj je na sniženju u….bla bla bla..“..so they lived happy all night long..:D
Day 2:
Draga,stigao sam kući. „Jebote Dragane,kad prije…pa samo što sam ušla u stan…sve si mi sad poremetio…ti zaista uživaš da me nerviraš,kretenu…“..Ali,draga,zar nisi juče…“Evo gospodina! Odmah on „juče“! Kako samo uživaš u toj pozi pametnjakovića…Nikad se ne bi sjetio da me nečim iznenadiš, da me,ne dao Bog,izvedeš negdje..“..Draga,izaćemo večeras..“Marš bre,nemoj sada da mi se izvlačiš..“..Ne,ne,zaista hoćemo..želim da i drugi makar malo,makar tren,uživaju u ljepoti u kojoj ja uživam svo vrijeme…mimo vremena kad nisam sa tobom,pa fizički ne mogu da uživam..ali,i tada te zamišljam, i ti si upravo i nevjerovatna zbog tog razloga da kad te samo i zamišljam,opet mi priuštiš toliko topline…“..“hmm,gade jedan..cvrk,cvrk,cvrkutanje…“..“E Dragane,ajde da ostanemo ovako u krevetu,idem nam samo po vince,pa se vraćam,pa ćemo bla bla bla bla…“…so they lived happy all the second night
“
dakle,vidiš kako mogu i priče sa hepi endom,bez masakriranja likova
…oni se fino brate vole,poštuju,divota u Boga 