Kletva

| 20. јул 2009. | 21 Comments

Rukom je polagano krenula ka njegovom ramenu. Ležao je u njihovom krevetu, nogu nemarno prebačenih na naslon. Postelja je bila izgužvana. Mirisala je tugaljivo nežno, isprano strasno. Spustila se i sela pored njega, tako blizu da im se dah mešao i stapao.

Dodirni me – rekla je mazno, gotovo predući. Tišina.

– Dođi do kuhinje, nešto sam ti spremila.

On je samo pogledao. Pogled je koju sekundu kasnije ponovo usmerio ka televizoru. Otišla je do dnevne sobe. Prehodala je zamišljenom dijagonalom. Jednom, pa još jednom. I još nekoliko puta. Vratila se u sobu, sigurnim korakom. Ruke su joj drhtale, a sa usana joj se uprkos težnje da ih održi stisnutima, otela molba:

– Saslušaj me, molim te…

– Evo, sad ću. – I ponovo se okrenuo ka televizoru, centralnoj figuri malog stana na mansardi.

– Pogledaj me – izgovorila je nešto što je moglo da zaliči na povišen ton, u njihovom malom raju najstrožije zabranjen. Kao bedni ostatak precivilizacijske veze žena – buzdovan – muškarac. Oni su to rešavali drugačije, tvrdio je. Razgovorom.

srce, ljubavna kletva

– Reci mi bar nešto – rekla je puna očekivanja(s prizvukom pomirljive nade) i znatno tiše.

– Laku noć, ustajem rano ujutro – je sve što je dobila, dok se lagano okretao u krevetu.

Okretao se na ražnju dabogda, misao je kojom ga je, ujedajaući slike poznatih i važnih autora na zidovima(ah ljubav daje danak i snobovštini ponekad), ispratila u svet snova.

Probudio ga je mrak koji je neuobičajeno dugo trajao. Kukavica na satu u komšijskom stanu otkucala je odavno osam, ali njega je i dalje držala tama. Bunilo ga je samo što umesto pulsiranja, u očnim dupljama nije osećao ništa. Hteo je da se pomeri, ali nije imao čime. Ruke više nisu bile tu. Uspravio se mukom i hteo da zakorači s kreveta. Ali, nije imao čime, noge su ga izdale. Ustanovio je, dakle, da je ovo neka neslana šala, neki grozomoran san izazvan neudobnim krevetom ili eksplozijama na suncu (koje dokazano utiču na snove ljudi naročito kada žele da se odmore), iz kojeg će se, evo, svaki čas probuditi.

Dobro, nema ruke, nema noge, nema oči, šta mu je onda ostalo?

Ona? A glas? Ljuuuubavi, otegao je.

Ljuuuuubavi, viknuo je koliko ga grlo nosi, otegla se glaščina po uglovima njihovog staništa, odbila od zidove i vratila njemu u bezruko naručje. Moćni glas alfa mužjaka, glave najskladnijeg para u njihovom malom kružoku, momka bez mane i najpoželjnijeg zeta još od studentskih dana, pucketao je i žario nagrizajući popucale zidove zgrade koja je penzionerski dahtala na dorćolskom suncu.

Vikao je, dozivao, molio.  Ali više nije bilo nikog da ga čuje…

Čekao je tu, bez očiju, bez ruku, bez nogu, sam sa svojim beskorisnim glasom. Niko više nije mogao da ga čuje u toj zlatnoj krletki u potkrovlju.

Tags:

Category: Proza i oko nje

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (21)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219