Bedno piskaralo

Pomenuh pre neki dan, ovde da nije baš totalno izgubljeno ako si nekim slučajem bedno piskaralo. Svakodnevica zanata, mali obični izveštaji, vesti, rutina, borba sa cenzurom, uredničkim hirovima, ma kako izgledalo novinaru početniku, imaju svoju nagradu. Šlag na torti. Ma, jagodu na vrhu šlaga. Ona dolazi retko, nekome nikada, ali ako dođe, izaziva u vama takav adrenalinski skok, da vas drži danima, i daje smisao onom što radite.

Slika uzeta odavde

Svaki dan, sa svakim udarcem po tastaturi vi znate da se iluzije novinarstva ostavljaju pred vratima redakcija. Da slova, ma kako napisana, koliko duše i znanja uneto u njih, na žalost, ne menjaju svet. Da, mediji jesu danas jako moćni, vrše ogroman uticaj na javno mnjenje, modeliraju donekle ukus i stav ciljne javnosti. Ali, konci su u rukama onih koji ne drže tastature, a novinari se osećaju kao lutke, kojima tek neki neimenovani duhovi pokreću ruke, kao u lutkarskoj predstavi.

 Srećom, postoje dani kada vredi biti piskaralo. Premda nekada omalovažavana kao „soft“ novinarstvo i podilaženje emocijama čitalaca, prava „human interest story“ kada dotakne, ili još bolje, kada ima efekta, čini novinara hroničarem stvarnosti i daje „bednom piskaralu“ smisao. Ko prati dnevnu štampu, mogao je danima da čita zanimljivu priču mog kolege i zemljaka Čačanina Vlade Ilića o Velinki, bebi, ostavljenoj pre 33 godine u autobusu. A mogao je i u nastavcima, da prati razrešenje misterije, koju su pražljivo pratili akteri i čitaoci.

 I mada, nekome možda liči na ovde toliko omrznutu špansku seriju, jer , fakat, ima sve elemente zapleta, zlehudu sudbinu, traganje, zamenu identiteta, neočekivan rasplet, priča o Velinki je mnogo više od toga. Zahvaljujući baš „bednim piskaralima“, ova ljudska priča, gde ništa nije crno belo dobila je svoj „happy and“. Jedna žena je posle mnogo godina otkrila svoj pravi identitet, svoje ime i poreklo. I ne samo to. Videli smo da i danas, kao i pre tri desecnije, Centri za socijalni rad rade traljavo, masovno se prave greške, dokumentacija nam je smehotresna, a ljudi vrlo lako mogu da se „zagube“ u njoj. Eto, nekada je baš divno biti „bedno piskaralo“. Znaš da si usrećio bar jednu osobu, dovoljno je.