Oda ljigavcu

| 15. јун 2009. | 9 Comments

21kmdeo

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Izvor slike

 

 

Polako se krećeš,
sa rukama prignječenim nebom,
nosiš trule trešnje u cegeru
i usput gutaš nervozno
ružne glasine o sebi.
Da bi sakrio plutajuća upozorenja,
od mene, od prosjaka,
na putu punom teških primisli
tvog razbuđenog bezobrazluka.
Teški su ti koraci, zar ne?
A ja, silno želim da isprobam
kako piše srebrna giljotina
po tvom prljavom vratu.
Prosto bi me zadivio tanki,
savršeni mlaz priznanja
što bi se slivao niz našu laž.
Morao bi da staneš,
čak i pre nego što te
moje proklete misli zalede na mestu.
Povedi sa sobom, kad kreneš molim te,
ovu gomilu jezičara praznih glava,
trebace ti dole.
Pogane, kao i ti.
Možda sam i luda, ko što kažeš,
ali znam, pre ili kasnije,
staćeš na ivicu noža.
Sudiće ti moja ruka.

Tags:

Category: Poezija

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (9)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219