Hodam laka, posle mnogo vremena→
←Mlaćenje profesora, vežba za buduće nasilnike

Moja sudbina

Napisalo Bednopiskaralo

Kategorija: Poezija

 

Dok te pratim,

nekako

ne želim da shvatim.

Polako.

Stvarno patim,

reči ne razumem.

Smejem se,

ne volim da budem ko ljudi.

Smrti svojoj,

sebi velim:

zemlje grumen, ptica budi!

Bolje je.

Još će bolje biti bez mene.

Nekako,

polako,

smejem se smrti svojoj.

Bolje je

bez mene.



Related Posts with Thumbnails

Podeli ovaj članak s drugima
  • Digg
  • del.icio.us
  • Facebook
  • Google Bookmarks
  • email
  • RSS
  • StumbleUpon
  • Technorati
  • Twitter
  • Print
  • Add to favorites
  • FriendFeed
  • LinkedIn
  • Netvibes
  • PDF



Možda će vas zanimati i ovo

coded by nessus

Napisano 25 jun 2009

Tags:

Ostavi komentar

UA-11165092-1

Ovaj blog predstavlja isključivo moje lične stavove i razmišljanja i ne odnosi se na stavove kompanija za koje sam radila ili radim.

Svi tekstovi s ovog bloga su pod Creative commons licencom:

Tekstove je dozvoljeno deliti i prenositi, ali uz isključivo navođenje izvora i link do originalnog sajta. Ukoliko želite da menjate moje članke, molim Vas da zatražite dozvolu ovde:

Creative Commons License