Moja sudbina

| 25. јун 2009. | 0 Comments

 

Dok te pratim,

nekako

ne želim da shvatim.

Polako.

Stvarno patim,

reči ne razumem.

Smejem se,

ne volim da budem ko ljudi.

Smrti svojoj,

sebi velim:

zemlje grumen, ptica budi!

Bolje je.

Još će bolje biti bez mene.

Nekako,

polako,

smejem se smrti svojoj.

Bolje je

bez mene.

Tags:

Category: Poezija

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *