Hodam laka, posle mnogo vremena

| 29. јун 2009. | 14 Comments
Ne uzimam stvari zdravo za gotovo. Premda se osećam vernikom, nisam uvek po “pe esu”. Priznajem da “ima nečega gore”, da svako veruje u nešto, makar i samo u sebe i da slučajnosti samo tako spolja izgledaju.
A evo, danima već razmišljam o jednom događaju koji me je pomerio iz šina, bacio me na drugi kolosek (koji je, izgleda pravi). Išla sam pre nekoliko dana da piskaram na temu
wingwave-a,  neke nove alternativne metode, koja mi je bila, ono, nit smrdi, nit miriše. Ni psihoterapija, ni „koučing“ metoda (a ja se ježim od termina koje ne možeš kao čovek prevesti na srpski). Kao, izvlači se stres iz posdsvesti koji ako tu ostane da čami pravi dar mar u ličnosti – traume, strahove, čak i psihosomatske bolesti.

 
 

wingwave

Odem ja, onako po zadatku, bednopiskaračkom, žena mi ispriča šta ima, teorija zvuči dobro, ali na mene ne ostavlja nikakav utisak. Večlim ja, ma dočekaću te ja na praksi.
- Hoćeš da probamo, pita me. – Najbolje ćeš razumeti kako metoda “radi” kad je osetiš na sebi – kaže mi žena, u pedesetim, lepa istovremeno i energična i smirena. Odiše poverenjem. Sednem i krenemo.
Pita me – šta te muči ovih dana?
Ko i svaki dan, pomislim. Mnogo htela, mnogo započela, razapeta između stvarnosti i mašte, između obaveza i zadovoljstva. Stalno trčim od dece do posla i nazad, večito u frci, večito napeta i pod teretom griže savesti. Nestrpljiva supruga i nedovoljno posvećena majka, osrednji novinar i nepotvrđeni umetnik. Sve po malo, ništa do kraja. Uvek loša prema sebe što nisam još, još, još…

Razumela me odmah. Tipičan primer. Dolaze joj menadžeri, novinari, sportisti, ljudi pod svakodnevnim stresom. Valjda prepoznaje taj blago neuračunljivi, izmučeni pogled već :)

O samoj tehnici neću da pričam, nema tu šta mnogo da se kaže. Definišu se negativne emocije, dok slušaš prijatnu muzikicu, neko te navodi da kopaš po sopstvenoj podsvesti. Ja sam bila u šoku kako je niz jednostavnih reči, izrečenih emocija, u meni pokrenuo lavinu. Sve ono što sam zakopala, gurnula u ćošak misleći “huh, pa ja sam jaka, sve je to iza mene, sve ja to mogu sama…” Ali, cvrc.

Odjednom mi je postalo jasno kao dan da neke, naizgled nepovezane stvari u životu itekako idu zajedno, da svaki naš strah ima tačno datum i dan kad je počeo, da to kako i koliko volimo i koga volimo ima veze i sa hemijom, ali podjednako i sa našim strahom od napuštanja i maglovitim sećanjima usađenim u sostvenu praistoriju i bolnim lekcijama života koje smo naučili možda u nevreme.

I mislim da sve to ni nema mnogo veza sa tom winwave, ili već kako se zove metodom. Ona me je samo “naterala”, da ponovo kopam po sebi, da makar i sama u sobi, odradim taj emotivni striptiz, jer tek tako, gola i ogoljena pred sobom mogu da kažem – da evo, to sam ja, proizvod svojih strahova, slutnji, strepnji, uvek se trudim, ovo je najbolji proizvod koji imam – ja.

I osetila sam lepo kako mi kamen pada sa srca. Strah, tras! Bes – bum!
Grižnja savesti – Traaaas! Šok, fijuuu…

Kamenje nabacano po meni ustupilo je mesto suzama. Olakšanja. Plakala sam kako nisam već nekoliko godina – ni na majčinom grobu, ni posle porođaja, ni posle najžešće svađe s mužem, ni kad sam tužna i besna. U magnovenju tih suza shvatila sam da sam u silnoj jurnjavi autoputem života počela da gubim najvrednije – sebe.Lepo mi je rekla ta doktorka – ništa nije po sebi ni dobro ni loše – mi smo ti koji događaju dajemo smisao. I dalje sam ista ja. Pomalo neurotično bedno piskaralo, hoću sve i odmah, svaki dan imam „to do“ liste, volim da volim, živim da preživim, jurcam okolo jer ne umem i neću drugačije. Ali, oprostila sam sebi mnogo toga i hodam lagano, kao perce.

Pozivam i vas da uradite isto. Napravite retrospektivu, iskopajte sve zakopano po nekim budžacima misleći da je tamo sigurno.

Vratite se sebi, lekovito je. I malo Besmrtne…

 

…Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček i stalni početak buđenja. …
3. Ako ti jave: umro sam, evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti. I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme leteti negde visoko. …
Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće ugasiti ni skratiti.
Samo ću, obično tako, jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu zlatnih se očiju vratiti.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja i
zadihanost istog što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam, ti znaš – ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek šašav letim i živim.
Miroslav Mika  Antić

 

3,016 total views, 3 views today

Tags: , , ,

Category: Sasvim lično

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (14)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. MAMIN SVET - Najčešće nepravde koje žene čine sebi | 4. фебруар 2011.
  1. Talas каже:

    Lepo napisano, mada je tesko izvodljivo. Tesko sa sam covek moze usuditi da opet kopa po secanjima. Jedva je sve to zakopao. Tesko je u komentaru sve ispravno reci, u svakom slucaju hvala na savetu. Treba probati. Mozda neko i uspe.
    Pozdrav.
    :)

    Like or Dislike: Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Bednopiskaralo каже:

    @Talas, problem i jeste u tome sto mi mislimo da je zakopano = zaboravljeno.
    Ako ne mozemo sami, mozda treba da potrazimo pomoc. Ali ne zelim ja to da naglasavam. Vec prostu cinjenicu, da smo taaako skloni da zaboravimo sebe i zivimo sami u gomoli. A to nam mnogo otezava zivot, barem kod mene je takav slucaj.

    Like or Dislike: Thumb up 0 Thumb down 0

  3. Casper каже:

    Nista nisam zaboravila, nisam cak ni prebolela, ali zakopala jesam.
    Zato sto je tako najbolje.
    Zato sto mnogo toga nikada nije zavisilo od mene, a bolelo je mene najjace.
    Jedva sam i to kopanje prezivela. Iskopavanje ne bih sigurno.
    Mozda bi to na neki nacin pomoglo, ali mi sigurno ni vreme ni ljude ne bi vratilo.
    A to je ono sto najvise boli.

    Like or Dislike: Thumb up 1 Thumb down 0

  4. Sanjarenja56 каже:

    Dopada mi se ovo „Ali, oprostila sam sebi mnogo toga i hodam lagano, kao perce. “
    Na tom sam putu, i ako uspem, pridružiću ti se u laganom hodu.

    Like or Dislike: Thumb up 0 Thumb down 0

  5. Bednopiskaralo каже:

    @Casper, to sam i ja mislila. No, ispada da takve stvari te kljuckaju iz podsvesti i prakticno menjaju ono sto jesi, menjaju ti karakter, sustinu…
    Znam da ovako izgleda malo cudno, ali ja sam stvarno osetila ogromno olaksanje, pre svega jer sam za neke stvari za koje nisam bila kriva, ipak u dnu duse krivila – sebe

    Like or Dislike: Thumb up 0 Thumb down 0

  6. Nesanica каже:

    Nekako je mnogo lakse kada prekoputa tebe sedi neko ko te slusa a koga neces uvrediti sta god da kazes. Valja, oslobodjeni tog straha iz sebe oslobodimo sve ostalo.Nije lako biti majka, supruga, cerka, prijateljica, a onda i taj cirkus koga mi nazivamo medijma dodatno pritiska nase nerve. Ponekad zazalim sto sam se uopste i upustala u to, al valjda „udje pod kozu“. Eto ti sada :)) rekla sam i vise nego sto sam planirala i potvrdila svoju tezu sa pocetka komentara. Poz :))

    Like or Dislike: Thumb up 0 Thumb down 0

  7. Bednopiskaralo каже:

    @Sanjarenja, sve se vrti negde oko toga, sebi opsrastamo najteze. Barem ja se tako osecam

    Like or Dislike: Thumb up 1 Thumb down 0

  8. Bednopiskaralo каже:

    @Nesanice, pa rekoh ja :)
    Stvar je sto kada sam posle sela i razmislila, shvatila sam da je logicno da te stvari iz moje proslosti uticu na mene, moje stavove, karakter. To su tako krupni osecaji, koji ne mogu tek tako da nestanu, mozemo samo da ih pustimo da odu…

    Like or Dislike: Thumb up 0 Thumb down 0

  9. Ceca каже:

    Jednostavno opisan problem savremenog coveka i podsecanje kako nam malo treba da nam bude lakse!!!!

    Like or Dislike: Thumb up 0 Thumb down 0

  10. Casper каже:

    Linga, za sve sto mi se desi, nekako mi je najlakse da ja preuzmem krivicu.
    Znas, obicno boli kada te povrede dragi ljudi, koji i posle svega ostaju dragi… najdrazi… i nekako je gotovo nemoguce okriviti njih, koliko god ja bila svesna da oni ustvari jesu krivi.
    Kad ovako pisem zvuci nerazumljivo i kontradiktorno verovatno, ali u sustini, ko god je bio u toj situaciji razume o cemu pricam.

    Like or Dislike: Thumb up 0 Thumb down 0

  11. Bednopiskaralo каже:

    @hvala draga Ceco!
    @Casper, razumem te. Ja ipak pricam o drugoj vrsti krivice, gde meni niko nista nije skrivio – gde bi trebalo da hulim na Boga. A necu.
    Pricam iz ugla devojcice koja je bila nespremna da preuzme na sebe zivot odrasle zene, da se brine o porodici, dok je neko trebalo da brine o njoj. Posle svaljivanja krivice na Boga, pa na nju, na kraju sam svalila krivicu na sebe i zakopala je. I tek sad vidim koliko me je to bolelo na nanjneverovatnije nacine, a nisam ni znala zasto…
    No nismo svi satkalni od istog konca, bitno je samo da svako nadje nacin da u sebi sklopi kockice i da uziva u zivotu.
    Pozdrav Casper!!!

    Like or Dislike: Thumb up 0 Thumb down 0

  12. Plavabaklava каже:

    Malo ljudi ima u sebi dovoljno snage da podnese suocavanje sa samim sobom i svojim bolom. Jos manje ih ima snage da im korak psole toga postane lakse, da prestanu svojih emocija i zakopanih tajni da se boje.

    Like or Dislike: Thumb up 0 Thumb down 0

  13. Bednopiskaralo каже:

    @ Plava Baklava, ne znam da li je tako, za mene je to ipak, posle svega oslobodjenje.

    Like or Dislike: Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *