Hodam laka, posle mnogo vremena

| 29. јун 2009. | 14 Comments
Ne uzimam stvari zdravo za gotovo. Premda se osećam vernikom, nisam uvek po “pe esu”. Priznajem da “ima nečega gore”, da svako veruje u nešto, makar i samo u sebe i da slučajnosti samo tako spolja izgledaju.
A evo, danima već razmišljam o jednom događaju koji me je pomerio iz šina, bacio me na drugi kolosek (koji je, izgleda pravi). Išla sam pre nekoliko dana da piskaram na temu
wingwave-a,  neke nove alternativne metode, koja mi je bila, ono, nit smrdi, nit miriše. Ni psihoterapija, ni „koučing“ metoda (a ja se ježim od termina koje ne možeš kao čovek prevesti na srpski). Kao, izvlači se stres iz posdsvesti koji ako tu ostane da čami pravi dar mar u ličnosti – traume, strahove, čak i psihosomatske bolesti.

 
 

wingwave

Odem ja, onako po zadatku, bednopiskaračkom, žena mi ispriča šta ima, teorija zvuči dobro, ali na mene ne ostavlja nikakav utisak. Večlim ja, ma dočekaću te ja na praksi.
– Hoćeš da probamo, pita me. – Najbolje ćeš razumeti kako metoda “radi” kad je osetiš na sebi – kaže mi žena, u pedesetim, lepa istovremeno i energična i smirena. Odiše poverenjem. Sednem i krenemo.
Pita me – šta te muči ovih dana?
Ko i svaki dan, pomislim. Mnogo htela, mnogo započela, razapeta između stvarnosti i mašte, između obaveza i zadovoljstva. Stalno trčim od dece do posla i nazad, večito u frci, večito napeta i pod teretom griže savesti. Nestrpljiva supruga i nedovoljno posvećena majka, osrednji novinar i nepotvrđeni umetnik. Sve po malo, ništa do kraja. Uvek loša prema sebe što nisam još, još, još…

Razumela me odmah. Tipičan primer. Dolaze joj menadžeri, novinari, sportisti, ljudi pod svakodnevnim stresom. Valjda prepoznaje taj blago neuračunljivi, izmučeni pogled već :)

O samoj tehnici neću da pričam, nema tu šta mnogo da se kaže. Definišu se negativne emocije, dok slušaš prijatnu muzikicu, neko te navodi da kopaš po sopstvenoj podsvesti. Ja sam bila u šoku kako je niz jednostavnih reči, izrečenih emocija, u meni pokrenuo lavinu. Sve ono što sam zakopala, gurnula u ćošak misleći “huh, pa ja sam jaka, sve je to iza mene, sve ja to mogu sama…” Ali, cvrc.

Odjednom mi je postalo jasno kao dan da neke, naizgled nepovezane stvari u životu itekako idu zajedno, da svaki naš strah ima tačno datum i dan kad je počeo, da to kako i koliko volimo i koga volimo ima veze i sa hemijom, ali podjednako i sa našim strahom od napuštanja i maglovitim sećanjima usađenim u sostvenu praistoriju i bolnim lekcijama života koje smo naučili možda u nevreme.

I mislim da sve to ni nema mnogo veza sa tom winwave, ili već kako se zove metodom. Ona me je samo “naterala”, da ponovo kopam po sebi, da makar i sama u sobi, odradim taj emotivni striptiz, jer tek tako, gola i ogoljena pred sobom mogu da kažem – da evo, to sam ja, proizvod svojih strahova, slutnji, strepnji, uvek se trudim, ovo je najbolji proizvod koji imam – ja.

I osetila sam lepo kako mi kamen pada sa srca. Strah, tras! Bes – bum!
Grižnja savesti – Traaaas! Šok, fijuuu…

Kamenje nabacano po meni ustupilo je mesto suzama. Olakšanja. Plakala sam kako nisam već nekoliko godina – ni na majčinom grobu, ni posle porođaja, ni posle najžešće svađe s mužem, ni kad sam tužna i besna. U magnovenju tih suza shvatila sam da sam u silnoj jurnjavi autoputem života počela da gubim najvrednije – sebe.Lepo mi je rekla ta doktorka – ništa nije po sebi ni dobro ni loše – mi smo ti koji događaju dajemo smisao. I dalje sam ista ja. Pomalo neurotično bedno piskaralo, hoću sve i odmah, svaki dan imam „to do“ liste, volim da volim, živim da preživim, jurcam okolo jer ne umem i neću drugačije. Ali, oprostila sam sebi mnogo toga i hodam lagano, kao perce.

Pozivam i vas da uradite isto. Napravite retrospektivu, iskopajte sve zakopano po nekim budžacima misleći da je tamo sigurno.

Vratite se sebi, lekovito je. I malo Besmrtne…

 

…Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček i stalni početak buđenja. …
3. Ako ti jave: umro sam, evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti. I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme leteti negde visoko. …
Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće ugasiti ni skratiti.
Samo ću, obično tako, jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu zlatnih se očiju vratiti.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja i
zadihanost istog što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam, ti znaš – ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek šašav letim i živim.
Miroslav Mika  Antić

 

Tags: , , ,

Category: Sasvim lično

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (14)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. MAMIN SVET - Najčešće nepravde koje žene čine sebi | 4. фебруар 2011.
  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219