Kafa

| 18. јун 2009. | 20 Comments

Jutro. Konačno sunce. Miris behara se ušunjava kroz odškrinut prozor. Lagano se izvlačim ispod jorgana i korakom osuđenika idem do kupatila. Kuhinja, džezvu punim do pola, za kofeinsko razbuđivanje. Kafa i cigara, kafa i cigara, mantram i čekam vodu da “baci ključ”.

Nije ni čudo što ne mogu da se razbudim, pola noći sam nemo uzdisala i prizivala san. Šum vode dopire iz kupatila. Ustao je. Nemam kud. A rado bih se, još gola stuštila niz stepenice i pobegla. U pizdu materinu, ako treba. Dohvatim džezvu i punim je vodom do vrha. Za zajedničku kafu. Samo da mi ova prva ne presedne, pomislim. Kad bi samo malo hteo da ćuti, da pustimo da nas miluje zubato sunce dok ispijamo svoju dozu gorke, crne tišine.

– Ej, jel ima kafe za mene – pita umesto dobrog jutra.

Ovlaš me ljubi u obraz, a ja se pokušavam da se okrenem, ne bih li izbegla taj dodir. I užegli miris sinoćnjeg duvana, viskija, nepoznatog parfema.

******************

Ušao je i uneo oblak laži sa sobom.

– Hej mala, nešto si mi zamišljena, pita me mazno. Malo sam s drugarima popio, nemoj da se duriš.

Pogled i dubok i prazan.

– Dođi malo da se pomazimo.

– Nisam baš raspoložena, umorna sam, ljubavi – lažem neuverljivo.

Zgrabio me za ramena, odvalio šamarčinu, a vrisak mi zapušio poljupcem. Stegla sam što sam jače mogla dragoceni test u ruci. Dok me je obarao na trosed, pred očima su mi lebdele samo dve crtice. Konačni dokaz moje sreće bacila sam ispod stočića.

*****************

– Gospođo, rezultati su stigli.

Ruke mi drhte. Doktor spušta naočare do pola nosa, “značajno”podiže obrvu i počinje:

– Ne znam čiju DNK-a smo testirali, ali ovaj gospodin nije otac vašeg deteta. Nadam se da znate šta radite, ali svakako sada je kasno za abortus.

– Kakav abortus, šta vam pada na pamet?

Smeh, zvonak, ordinacija odjekuje. Sve je dobro, biće dobro, dočekala si svoje parče raja, mala.

**********

Neeeću, ne želim, pusti me!  U sebi urlam, naravno, da ne probudim Marka. Pustila sam ga u sebe, nemoćna. Grub je, dah mu smrdi na drugu ženu. Muka mi je od zvuka koji pravi dok svršava u mene. Muka mi je od činjenice da on zna da ja znam da je pre nepunog sata kresao neku drugu. Nemo se skljokao se pored mene. Sačekala sam da zaspi, a onda duuugo najgrubljim sunđerom koji sam našla spirala vonj sa sebe.

****************

– Šta planiraš za danas – pita me, obično, nezainteresovano.

– Imam mnogo posla, samo da sručim kafu i bežim – nervozno odgovaram, izbegavam mu pogled.

– Znaš – počinje da priča “onako” kroz zube, s pogledom ispod oka. Vidim kako mu vena na slepoočnici pulsira, uvek kad je nadrkan. Skamenim se. Opet počinje.

– Pričao sam sa Miletom, on će Marka da ubaci u školu fudbala. Šta će mu bre, te gluposti, čuj, da pleše, ko nekakav pederčić. Hoću da bude muško i jebe mi se šta ti imaš da kažeš na to. Biće ovako i tačka.

Temperatura mi raste. Divlja. Osećam kako mi iskaču plikovi po koži od jeda. Ne mogu, neću, ne želim ovo verbalno silovanje, urlam. u sebi, kao i uvek do sad. Utucavanje ideje o nekakvom braku u kojem se radi, šrvlja, pije, jede, jebe, bez potrebe da se dvoje ljudi, dva sveta negde sretnu, preklope, misle, veruju, pokolju.

Nemoj, nemoj, nemoj, odzvanjalo mi je po još nerasanjenoj glavi. Strpi se, tih se izvuci, skupi svoje i Markove stvari u kofer i nestani. Ali đavola! Mogla sam jasno da vidim kako mi konačno pada roletna. Dum!

– Molim te, Ivane preeeestani već jednom! Nemaš pravo da namećeš Marku bilo šta, još manje da se mešaš u naš život. Moj i njegov. Gde si bre, bio kad se tresao od temperature, znaš li kad je progovorio, prohodao, piše li levom ili desnom, koju boju voli, čije sličice skuplja – stajala sam nad njim, unosila se u lice.

Da sam mogla na tren da stanem videla bih razdrljenu, razbarušenu, izdanu, neprimereno godinama izboranu ženu koja je, konačno, o hvala ti Svevišnji, izgubila kontrolu. Shvatila da je to – to. Nema nazad.

– I nemaš prava da kažeš išta, stišala sam konačno buru. – Ti nisi Markov otac…

Da je pogled mogao da ubije, pala bih u sekundi. Ustao je. U trenu su kolena počela da mi klecaju, a brada nekontrolisano drhti. Međa koja nas deli topila se, cigle sa zida su spadale, i pomislila sam, ovaj put će me stvarno udaviti.

Crkni, ali pogled spustiti nećeš, zapretila sam sebi. Šamar je pao baš kako sam očekivala. Jedan, drugi. Nisam htela čak ni da poturim ruke, ni da se branim… Samo sam gledala, tupo. Bez ijednog treptaja. Treći.

– Kurvo – prosiktao je.

– Namerno mi to govoriš, znaš gde sam najtanji, bre! Kad se vratim, hoću da te nema!

– Povedi i kopile sa sobom, dodao je, više za sebe.

Okrenuo se na peti, i zamalo izvalio vrata iz štoka izlazeći.

Sačekala sam da moje jadno, šokirano telo prestane da drhti i da mi do mozga doputuje informacija. Onda sam lagano izašla na terasu, gde me je čekala šolja i poslednji, onaj naslađi gutljaj.

– Ovo je već uživanje, rekla sam sebi i krenula ka spavaćoj sobi da uzmem kofer. U hodniku sam okrznula sopstveni odraz u ogledalu. Krv mi se slivala iz desnog ugla usne. Liznula sam je. Bila je slatka i mirisala na pobedu. Nisam mogla da prestanem da se smejem.

Tags: , , ,

Category: Proza i oko nje

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (20)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219