Tvorac

| 7. мај 2009. | 7 Comments

Probudim se u osvit svetova

kad kamenje i stenje

još vrelo prži i zove.

Gledam iskon kako raste

u svoj lepoti,

zemlju kako plače dok se porađa

i znam da ću uskoro stvoriti reč.

Biće na početku, nerastrgana još.

I od tad kao krilom

leteće mi duša,

do zaborava i nazad.

Pišem svaki suton

i gospodarim svim zlom

kao i dobrim, uostalom,

kao rukom desnom i levom.

Ko meni dade da propisujem

koračaje svih ljudi plašeći ih

da ne počineneverstvo prema sebi?

I da li je u divljaka divlja i nada?

Kako da ljubavlju sazidam san

pre nego što ovde osvanem?

Dok se hladi vidik oko mene

i zamrzava,

ja rastem i postojim

da bi me imalo za sve koji će

nekada taj isti vidik ugledati.

U jednoj raspravici nas, pokušaja pesnika, iskrslo mi je  – sebe definišem kao verujuću, duboko sam religiozno biće, i tu svoju esenciju ne mogu da istresem iz sebe sve i da hoću. Ali, tek sada kada se osvrnem, vidim da to itekako utiče na ono što pišem, o čemu razmišljam, čega se najstrašnije bojim.

Pa se, evo već danima pitam, potire li umetnik  (ili onaj ko pretenduje da to bude) sebe ako veruje u još nešto osim u snagu reči? I, za dobro jutro….

Tags:

Category: Poezija

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (7)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219