Elem, bedno piskaralo se dakako odnosi na pokušaj pesnika aka - jadnu malu miroljubivu aždaju, ali je u praksi preraslo u zezanje mene i mojih prijatelja na račun moje profesije, novinarske.
Tek kad sam zagrebala po površini te profesije, videla sam da baš taj epitet jako pristaje bavljenju novinarstvom u Srbiji danas. Šta smo drugo do bedna piskarala? Dovedena do bede, intelektualne, emotivne, inspiracijske. Umlaćeni po glavi, stisnuti cenzurom i autocenzurom. Za umetnike smo
predaleko, zanatlije tek, za zanatlije smo oni kojima ne treba verovati, za elitu sirotinja koja voli da se muva među V.I.P. svetom, a za siromašne dno, oni kojima viri praziluk iz dupeta i stide se svog realnog statusa.
Često volim prijateljima da kažem koju o svom „otrežnjenju“ - Tražiš za juče, lažeš, mažeš, moliš, sedneš, pišeš brišeš. Zadovoljan si, pitaš se otukud tako sjajne reči tako savršeno spojene u članak. Ujutro, još raščupan ideš do kioska da vidiš kako je urednik plasirao tekst, da vidiš da li je svet malo drugačiji, bar u tvojim očima.
Iz iskustva govorim, mogu ti se desiti tri stvari:
1. Da je urednik izbacio tvoju brilijantnu rubriku, jer je upalo nešto lepše, bolje, hitnije…. (dopuniti po želji)
2. Da je urednik, u stisci i frci, tvoj tekst tako skratio da ga ne prepoznaje ni rođena majka(a to ćeš već oko sedam ujutro shvatiti, jer će te probudi umilni glas sagovornika koji te naziva nepismenom budalom i pominje ti familiju)
3. Da, silazeći niz stepenice, naletiš, tik na „odmorištu“ na svoj članak. Uredno savijene novine, tu, na podu. Srećan si, lepo izgleda, naslov su ti čak ostavili. Onda ih podigneš, ruke ti drhte od zadovoljstva i vidiš – ono za šta si još juče izgarao, poslužilo je jutros da se stavi na kučeće govance neoprezno ostavljeno na stepenicama tvoje zgrade. Za mene, TO JE SUŠTINA NOVINARSTVA.
I najbolji novinari su oni koji ni novinarstvu, ni sebi ne daju previše na važnosti. Onda možda i naprave neki dobar potez, neku iskru zbog koje vredi pisati… O jednom takvom potezu razmišljam prethodnih dana, ali, zaslužuje da mu se posveti poseban post 
26 maj 2009 at 08:52
jadna mala izvrnuta torto…
)))))
26 maj 2009 at 10:27
nešto mi sad pade na pamet da bi trebali da idemo na odvikavanje od džvljanja…
))))))
26 maj 2009 at 10:28
Vrh ti na dnu stoji
))
26 maj 2009 at 10:36
a ko nije znao za taj crtani da se odmah pošalje u ćošak da se stidi…
))))
26 maj 2009 at 10:44
A eto sad zna i tokud bedno piskaralo i zasto se mlati i pise
))
26 maj 2009 at 10:51
ne može pošten čovek protiv škrabanja, moraš nešto da nažvljaš pa makar kako…
))))
26 maj 2009 at 11:53
Ma jok. Meni lepo. Odem ujutro na posao – pisem za leba. Pa onda malo kad ukradem vremena, pisem – za Udruzenje. Pa onda u samoci, pred san, na salveti, u prevozu – pisem sto volim!
26 maj 2009 at 12:03
sve do jednog dana kad su došli jako ljubazni ljudi u belim mantilima i rekli kako treba da pođeš sa njima jer kod njih ima mnogo papira i olovki, i možeš da pišeš koliko te volja i šta te volja… čak su pomenuli kako imaju olovke u različitim bojama…
))))
26 maj 2009 at 12:05
He, he he, pa nije bas tako, a mozda ce i bude
))
26 maj 2009 at 12:10
samo se ti igraj sa flomasterima, nemoj posle da ti đavo bude kriv što si se sva umazala…
))))
26 maj 2009 at 23:08
Blog pravi tu razliku sto necije bedno zvrljanje ima ko da procita i da mu se vrati po zelji i potrebi a da ne nagazi na kucece govno …:P
Nekad je bedno zvrljanje mnogo jace i lepse od dubokoumnih tekstova „velikih“ novinara, pa mi je mnogo lepse kad svratim ovako na blog i procitam sto se meni svidja i sto sam biram, a ne kad mi se servira od strane nekog urednika…
27 maj 2009 at 23:43
Pravo velis Dedo
Iako radim u stampanim medjima, nekako postaju proslost, a u svetlu SEKE mnoge svetske novine ostaju samo u onlajn izdanju.
Nekako(srecom, valjda) na vreme sam prestala da tripujem o „velikom“ novinarstvu i s vremena na vreme vratim se tu epiyodu sa tekstom i cukom, odmah shvatim gde mi je mesto
1 jun 2009 at 01:32
Hmmm,
a najgora stvar koja moze da ti se desi – jeste da postanes urednik koji primenjuje tacke 1, 2. i 3.
Onako surovo, jer mora, pa se posle jede sto mu je propao dobar tekst koji je mogao da iskoristi u nekom nedeljnom izdanju…
1 jun 2009 at 08:32
E da, tu opciju nisam napisala, jer jos nisam bila u tim cipelama
12 jun 2009 at 09:47
Baš htedoh da dodam ono što napisa Xe: najgore od svega je da konačno jednog dana postaneš urednik: plata ista, manje se šećkaš, manje pišeš i primenjuješ pravila 1, 2 i 3, koja ti nameće glavni urednik, i mrze te novinari
)))
Inače, novinarski trud je nekada bio jako dobar za pranje prozora, dok nisu izmišljene magične krpe.
Najgore što se meni desilo u novinarstvu, i to u trenuktu kada sam bila urednica redakcije kulture, je da mi intervju koji sam napisala LEKTORI prerade: naime, razgovor sam vodila sa umetnikom iz Bosne i njegove reči ostavila u ijekavici, sa sve lokalizmima koje je koristio. Moje lektorke su u redno sve to pretabačile i prevele! Ujutru sam napisala pismo lektorkama, Cc glavnom uredniku i Cc direktoru, da ZABRANJUJEM da mi ubuduće lektorke diraju ijedan tekst, ne samo moj, već svaki tekst koji se nalazi na stranici kulture. Jeste da sam nakon toga radila malo više, ali bar nije bilo iznenađenja ujutru.
12 jun 2009 at 13:33
Moo, ja na to jos gledam iz ugla malog novinarcica, koji je daleeeko od mesta urednika(pu, pu).
))
Priznajem da nije uvek sjajno ni biti na dugoj strahni stola, jer si tek onda u sendvicu.
A to za novine te razumem, ali bem li ga to je korisno, ovo sa kucecim govancetom mi je bilo, bas onako, simbolicno
Ququ, nadam se da nisi radila u mojoj firmi, to mi na njih lici
12 jun 2009 at 13:58
Gde sve nisam radila (o čemu nemam dokaza, jer uglavnom bez ugovora i skroz na crno), ali urednički posao jedino u Građanskom, od osnivanja pa par narednih godina…
12 jun 2009 at 14:09
Poznato mi je Moo
Srecom, ja sam jedna od rektih srecnica koja nema mnogo honorarnog staza, tek godinu i po.
21 decembar 2009 at 13:02
kad zakazu sva verovanja,ostaje vam vera u novinarstvo!,rece egon kis.