Tata i Jana uživaju u slobodnom popodnevu. Razvlače se po trosedu, i kao „broje“. Ja je fasinirana brojevima, i iako ja lično mislim da joj je rano da se bakće sa komplikovanim svetom brojki, tata ipak uživa u „podučavanju“.
Pokušava da joj objasni šta je nula. Proba, izokola, da dete shvati da je ništa, ništa(crva nije ni bilo ):
- Jano, kad imaš jednu jabuku i pojedeš je, šta ti ostane?
Jana se smejulji, gleda ga, okleva i onda kaže:
- Pa ostane mi kora!
I šta čovek da joj na to kaže? Ostane zatečen svetom četvorogodišnjaka, i pita se, šta nam je trebalo da odrastemo?
Možda će vas zanimati i ovo
- Može i bez papira
- Roditeljski info centar na Kalemegdanu
- Da vam kažem nešto...
- Kako (ni)sam "izučila" roditeljstvo
- Roditeljski info centar i na Adi ciganliji
29 maj 2009 at 17:13
I ja imam curicu od 5 godina i cesto ostanem zatecena nekim njenim odgovorima…oni su zaista ponekad mudriji od nas,odraslih…
29 maj 2009 at 17:46
Vec je zamisljam. Slatku, malu i najsmejanu… Neka uvek takva ostane…
29 maj 2009 at 22:15
Pa i nula ima neku svoju težinu.
pozdrav
29 maj 2009 at 23:41
Grlice, jesu, u mnogim stvarima mudriji, na zalost, cesto nam se ta mudrost izgubi usput…
30 maj 2009 at 10:07
@Behappy, hvala, takva je i jos vise(ah roditeljska „objektivnost“ na delu
))
30 maj 2009 at 10:17
A onda ponovo pročitaš „Malog princa“ i isto se zapitaš: Šta nam je trebalo da odrastemo???
30 maj 2009 at 10:50
@Mandrak, naravno da ima, ali u ocima četvorogodsnjaka maaalo drugaciju
@Sanjarenja, baš taaaako
2 septembar 2009 at 20:40
А шта се дешава кад се дете фасинира нечим? Да ли је то горе него када се фасцинира?
цмок