Prosvetljenje

| 20. април 2009. | 4 Comments

 

Zatekoh te razgolićenu,uspavanu

rasutu po dolini punoj prljave primisli.

Hladnoća se rasplinula po meni,

gadne reči teku, nabijene grešnim slutnjama.

O, zaboga, zar niko nije zgulio ružne tragove,

ne bi li otkrio trag ispod kože…

Ne sme se dotaći odsjaj bede.

Raspršene su godine

i ne mogu dozvoliti

da se spoje svetle tačke nad našim glavama

posle čega će lešinari pročešljati nebo

u potrazi za čistim plenom.

Ko se usudi da grdi,tvoje grešne želje

i da ne priznajetvoje prosvetljenje?

Zašto su ti strgli oreol sa glave

crkavajući od ljubomore,

ne shvatajući ništa.

Što li su zapišali drago kamenje

biser pred svinjama uteče,

Izgazili te, ukaljali, zamazali,

ugovnali, zaprljali, razgrabili,

O SVETINJO MOJA!

Neću da naričem ni kunem

jer vidim svetlost tebe rasute.

Category: Poezija

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (4)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219