Ljudi

| 2. март 2009. | 4 Comments

Ja nikada neću umreti
jer godinama već
ne postojim.
Kosti i meso, krvni sudovi
kad bi za čoveka
bilo samo to dovoljno
imali bi i previše ljudi.
Svaki imaginaran stvor
dao bi sebi za pravo
da živi po više puta istu priču.

U meni zjapi praznina
nema konca koji ušiva,
ni materije koja nadomešta.
Ja imam um, ali šta s njim?
On ne krpi, ne sniva,
opstajanjem pukim ništa ne biva.
Večnost je dosadna,
ubija više nego čekanje da smrt
zakuca.
Na vrata stupam nogama
od stakla
plašeći se da ne polomim usput
nečije dostojanstvo.
Prazno je sve, izmedu glava ne obitava
punoća zrelih duša.
Pa kad bih barem
mogla da prizovem kraj.
Il kad bih mogla da živim
svet koji sanjam
a da nikad ne sanjam
svet koji živim.

Tags:

Category: Poezija

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (4)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219