Čežnja

| 5. март 2009. | 7 Comments

Iščekujem još,
ko kišu grumen zemlje,
dok se prži,
dah tvoj po obličju mom.
Gorim, buktinjom uz žar,
još netaknut,
neizrečen.

Drhtim,
kao onog čistog dana,
u proleće
kad teške ptice,
ostadoše bez krila,
osudjene na tlo.
A ti i ja, mesto njih bludeći,
stigosmo pod oblak
i ne prenu nas kroz vreme zlo,
sivilo mrena.

Daješ, dajem, žile, meso,
koje dušu sputava,
okiva: sećanja, ludosti…
Ne znam, ne želim,
ne umem da znam,
kako teče reka,
bez oka tvoga,
bludećeg po meni.

I opet, ko mrena u one zore,
kad kafane niko ne zatvara
i svi po ulicama se ore i smeju,
ti istražio si me, prešao, prepešačio,
zapečatio, večno svoju…
Prigrlila sam te,
kao more stenu,
kao na samrti poslednju želju.

I ne dam,
neposlušnim vetrovima,
da ti otkriju jedra.
Po meni večno ćeš da ploviš.

Tags: , , ,

Category: Poezija

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (7)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219