Iščekujem još,
ko kišu grumen zemlje,
dok se prži,
dah tvoj po obličju mom.
Gorim, buktinjom uz žar,
još netaknut,
neizrečen.
Drhtim,
kao onog čistog dana,
u proleće
kad teške ptice,
ostadoše bez krila,
osudjene na tlo.
A ti i ja, mesto njih bludeći,
stigosmo pod oblak
i ne prenu nas kroz vreme zlo,
sivilo mrena.
Daješ, dajem, žile, meso,
koje dušu sputava,
okiva: sećanja, ludosti…
Ne znam, ne želim,
ne umem da znam,
kako teče reka,
bez oka tvoga,
bludećeg po meni.
I opet, ko mrena u one zore,
kad kafane niko ne zatvara
i svi po ulicama se ore i smeju,
ti istražio si me, prešao, prepešačio,
zapečatio, večno svoju…
Prigrlila sam te,
kao more stenu,
kao na samrti poslednju želju.
I ne dam,
neposlušnim vetrovima,
da ti otkriju jedra.
Po meni večno ćeš da ploviš.
Twitter Updates
5 март 2009 at 17:33
Dopadaju mi se tvoje rime.
„Po meni, jedini moj,
večno ćeš da ploviš.“
Pa to i jeste najlepše more…
Like or Dislike:
0 
0
5 март 2009 at 18:22
Bas jaka pesma…
Svudja mi se:)
Like or Dislike:
0 
0
5 март 2009 at 18:31
Hvala!
))
Dobro je dok jake emocije proizvode jake reči
Like or Dislike:
0 
0
5 март 2009 at 18:42
za moj ukus malo prejako.
ali kad zaplovi…
izbriše jačinu.
ostane samo nežnost.
Prijatno!
Like or Dislike:
0 
0
5 март 2009 at 23:14
Eh domaćice… šta ima u plovidbi prejako
samo u čekanju da se porineš.
Like or Dislike:
0 
0
25 јун 2009 at 23:03
Dragice, hvala!
Like or Dislike:
0 
0
25 јун 2009 at 22:36
Divni stihovi, Linga!
Like or Dislike:
0 
0