Bezimena(bez sećanja)

| 25. март 2009. | 5 Comments

 

Sad te se ne sećam.

Tek izmaglica

nad mojom glavom

ili tihi lepet krila leptira,

dašak dodira

žene koje odavno nema. 

Pola života ja ginem sama

kroz vilajete

i nadam se

da me ta topla majčinska ruka

doletela iz noći kad se ne stigosmo oprostiti

i dalje pažljivo vodi.

Kroz sve moje poraze

i budalaštine

i bdije

i sniva.

Da mi je makar koja suza

da kapne vruća

na mermer koji nad tobom nemo stoji

Da optoči nasmejanu sliku

uokvirenu čemerom

Čini mi se lakše bi mi bilo. 

Od zebnje hoću li imati plača

jedino me više tišti i cepa

što ti se lika ne sećam.

Tags: , ,

Category: Poezija

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (5)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. Osamnaest godina… | Bedno piskaralo | 2. јануар 2010.
  1. Domacica каже:

    lik ćeš uvek na slici ponovo pronaći…
    a toplotu koju u srcu nosiš,
    umesto suzom,
    izlićeš na svoju decu osmehom i pruženom rukom.
    Prijatno!

    Like or Dislike: Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Mandrak72 каже:

    Ako i ne kažem ništa, više ću reći. pozdrav

    Like or Dislike: Thumb up 0 Thumb down 0

  3. Bednopiskaralo каже:

    Domaćice, lepo rečeno!
    Šuky hvala!
    Mandrak, mudro :)

    Like or Dislike: Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *