Metamorfoza

| 26. фебруар 2009. | 0 Comments

Kad se pomrače u tebi
i poslednje ideje,
zapahnut slepim iluzijama
tražićeš kompas,
utiraćeš put,metamorfoza
plakaće ti na ramenu
ogrešeni bivši sveci.

Tražićeš Boga
kog si davno ostavio,
ispljuvanog u nekom budžaku,
da izdahne, poput svih ljudi.
Ostaćeš zapanjen
u oblaku saznanja,
da nemaš više prava
na drugovanje sa razbludelim anđelima.
Jedina neprolaznost
u tvom životu
je nada koja ti evo
naočigled umire,
trajanjem iskopanim
iz rastrganih dosanjavanja,
iščekivanje Velikog suda.

Gledaćeš, ti,
povlašćen grehom,
upiraćeš prstom
na njega ne sluteći
kako si već naučio
da zaboraviš da voliš.
Otima te bagra,
a čovek sveteći se,
postaje nedostojan
da bude Bog.
Umiraćes misleći
da si sam hram,
da sve što dotakneš
postaje nekome svetinja,
nekome grob.

Raspukla se pred tobom
neka istrošena nadanja,
slamka koja zrači spas.
Kad iščeprkaš
u sebi nevine misli,
kad sapereš tvrdnje
da te plaši strah,
naučiš da naričeš
i voliš u isti mah,
naći ćeš ga,
jer nije čovek
i jači je
od svakog od nas.

Tags: ,

Category: Poezija

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *